Питање
Да ли у Светом писму има алегорија?
Одговор
Алегорија је прича у којој карактери и/или догађаји симболично представљају друге догађаје, идеје или људе. Алегорија је била уобичајена књижевна форма током историје књижевности. Алегорије су се користиле да би се на индиректан начин исказале контроверзне идеје, критиковала политика или они који су на власти (пример: Животињска фарма, Џорџа Орвела и Гуливерова путовања Џонатана Свифта). Алегорија се такође користила да би се исказале апстрактне идеје или духовне истине преко проширене метафоре, чинећи да се истина лакше швати (на пр. Пут ходочасника Џона Бањана, и Ноге као у кошуте на висини Хане Хурнард).
Свето писмо садржи много примера алегорије која је коришћена да би се објасниле духовне истине или да би се предсказали каснији догађаји. Најјаснији пример за алегорију у Писму су Христове приче. У њима карактери и догађаји представљају истину о Царству Божијем или хришћанском животу. На пример, у причи о Сејачу у Матеју 13:3-9, семе и различите врсте земље илуструју Божију реч и различите реакције на њу (Христ то објашњава у 18:23).
Прича о блудном сину такође користи алегорију. У овој причи (Лука 15:11–32), син представља просечну особу, грешну и склону себичности. Богати отац представља Бога а тежак синовљев живот, прво хедонизна, а касније сиромаштва представља празнину безбожног живота. Када се син врати кући искрено жалостан, видимо како је описано покајање. У очевој милости и спремности да прими поново свог сина, видимо како се Бог радује када се одвратимо од греха и тражимо Његов опроштај.
Христос у причама подучава апстрактне духовне концепте (људску реакцију на јеванђеље, Божију милост, итд.) у облику распознатљивих метафора. Кроз ове приче стичемо дубље разумевање Божије истине. Други примери библијске алегорије као књижевне форме, укључују визију аждаје и жене у Откривењу 12:1-6; причу о орлу и лози у Језекиљу 17 и многе од пословица, поготово оне које су написане у алегоричном паралелизму.
Неке од традиција и обреда које је Бог поставио у Светом писму могу да се сматрају за „не-књижевне алегорије" јер сиболизују духовне истине. Чин животињске жртве, на пример, представља чињеницу да наши греси заслужују смрт, и свака замена на олтару је била предзнак коначне жртве Исуса Христа, који ће умрети за Свој народ. Институција брака, која служи и за друге значајне практичне сврхе, такође је симбол односа између Христа и Цркве (Ефежанима 5:31–32). Многи од Мојсијевих церемонијалних закона по питању одеће, хране и чистих и нечистих ствари представљали су духовне истине – као што је потреба да верници буду далеко у духу и делима од неверника. Пошто ниједан од ових примера сам по себи не може да се сматра за алегорију (пошто је код алегорије потребно да много симбола буде усклађено), религиозни систем Старог завета (и неки делови Новог) може да се види као шира алегорија за човеков однос са Богом.
Занимљиво је да се понекад неважни историјски догађаји, који на први поглед не садрже дубље значење, касније протумаче алегорисјки, са великом лекцијом коју подучавају. Један од примера се налази у Галаћанима, четврта глава, где Павле тумачи причу о Авраму, Агари и Сари као алегорију за Стари и Нови завет. Он каже „Написано је, наиме, да је Авраам имао два сина: једнога од робиње, а другога од слободне. Али онај од робиње рођен је на телесан начин, а онај од слободне — на основу обећања. Све је то сликовито речено: ове две жене — то су два савеза; један од Синајске горе, који рађа за робовање, и то је Агара. Јер Синајска гора је у Арабији; она одговара садашњем Јерусалиму, који робује са својом децом. Горњи Јерусалим, међутим, слободан је и он је наша мати" (Галаћанима 4:22–26). Овде Павле користи праве, историјске личности (Аврама, Агару и Сару) и користи их као симболе за Мојсијев закон (Стари завет) и слободу у Христу (Нови завет). Кроз Павлова алегоријска сочива видимо да је наш однос са Богом однос слободе (ми смо деца божанског обећања, као што је Исак био за Сару), не ропства (ми нисмо деца људског робовања, као што је Исмаил био за Агару). Павле је, надахнут Светим Духом могао да види симболички смисао овог историјског догађаја и узео је то да би илустровао положај који имамо у Христу.
Алегорија је прелепо уметничко дело које има за сврху да се духовна питања објасне на разумљив начин. Бог нам уз помоћ алегорија у Светом писму приказује на нама блиском језику принципе које је тешко шватити. Он себе такође приказује као великог Приповедача који делује током историје да би унапред приказао и извео Свој план. Можемо да се радујемо што имамо Бога који нам се обраћа на начин који можемо да разумемо и који нам је дао симболе и алегорије који ће нас подсетити на Њега.
English
Да ли у Светом писму има алегорија?
