Pitanje
Da li u Svetom pismu ima alegorija?
Odgovor
Alegorija je priča u kojoj karakteri i/ili događaji simbolično predstavljaju druge događaje, ideje ili ljude. Alegorija je bila uobičajena književna forma tokom istorije književnosti. Alegorije su se koristile da bi se na indirektan način iskazale kontroverzne ideje, kritikovala politika ili oni koji su na vlasti (primer: Životinjska farma, Džordža Orvela i Guliverova putovanja Džonatana Svifta). Alegorija se takođe koristila da bi se iskazale apstraktne ideje ili duhovne istine preko proširene metafore, čineći da se istina lakše shvati (na pr. Put hodočasnika Džona Banjana, i Noge kao u košute na visini Hane Hurnard).
Sveto pismo sadrži mnogo primera alegorije koja je korišćena da bi se objasnile duhovne istine ili da bi se predskazali kasniji događaji. Najjasniji primer za alegoriju u Pismu su Hristove priče. U njima karakteri i događaji predstavljaju istinu o Carstvu Božijem ili hrišćanskom životu. Na primer, u priči o Sejaču u Mateju 13:3-9, seme i različite vrste zemlje ilustruju Božiju reč i različite reakcije na nju (Hrist to objašnjava u 18:23).
Priča o bludnom sinu takođe koristi alegoriju. U ovoj priči (Luka 15:11–32), sin predstavlja prosečnu osobu, grešnu i sklonu sebičnosti. Bogati otac predstavlja Boga a težak sinovljev život, prvo hedonizna, a kasnije siromaštva predstavlja prazninu bezbožnog života. Kada se sin vrati kući iskreno žalostan, vidimo kako je opisano pokajanje. U očevoj milosti i spremnosti da primi ponovo svog sina, vidimo kako se Bog raduje kada se odvratimo od greha i tražimo Njegov oproštaj.
Hristos u pričama podučava apstraktne duhovne koncepte (ljudsku reakciju na jevanđelje, Božiju milost, itd.) u obliku raspoznatljivih metafora. Kroz ove priče stičemo dublje razumevanje Božije istine. Drugi primeri biblijske alegorije kao književne forme, uključuju viziju aždaje i žene u Otkrivenju 12:1-6; priču o orlu i lozi u Jezekilju 17 i mnoge od poslovica, pogotovo one koje su napisane u alegoričnom paralelizmu.
Neke od tradicija i obreda koje je Bog postavio u Svetom pismu mogu da se smatraju za „ne-književne alegorije" jer sibolizuju duhovne istine. Čin životinjske žrtve, na primer, predstavlja činjenicu da naši gresi zaslužuju smrt, i svaka zamena na oltaru je bila predznak konačne žrtve Isusa Hrista, koji će umreti za Svoj narod. Institucija braka, koja služi i za druge značajne praktične svrhe, takođe je simbol odnosa između Hrista i Crkve (Efežanima 5:31–32). Mnogi od Mojsijevih ceremonijalnih zakona po pitanju odeće, hrane i čistih i nečistih stvari predstavljali su duhovne istine – kao što je potreba da vernici budu daleko u duhu i delima od nevernika. Pošto nijedan od ovih primera sam po sebi ne može da se smatra za alegoriju (pošto je kod alegorije potrebno da mnogo simbola bude usklađeno), religiozni sistem Starog zaveta (i neki delovi Novog) može da se vidi kao šira alegorija za čovekov odnos sa Bogom.
Zanimljivo je da se ponekad nevažni istorijski događaji, koji na prvi pogled ne sadrže dublje značenje, kasnije protumače alegorisjki, sa velikom lekcijom koju podučavaju. Jedan od primera se nalazi u Galaćanima, četvrta glava, gde Pavle tumači priču o Avramu, Agari i Sari kao alegoriju za Stari i Novi zavet. On kaže „Napisano je, naime, da je Avraam imao dva sina: jednoga od robinje, a drugoga od slobodne. Ali onaj od robinje rođen je na telesan način, a onaj od slobodne — na osnovu obećanja. Sve je to slikovito rečeno: ove dve žene — to su dva saveza; jedan od Sinajske gore, koji rađa za robovanje, i to je Agara. Jer Sinajska gora je u Arabiji; ona odgovara sadašnjem Jerusalimu, koji robuje sa svojom decom. Gornji Jerusalim, međutim, slobodan je i on je naša mati" (Galaćanima 4:22–26). Ovde Pavle koristi prave, istorijske ličnosti (Avrama, Agaru i Saru) i koristi ih kao simbole za Mojsijev zakon (Stari zavet) i slobodu u Hristu (Novi zavet). Kroz Pavlova alegorijska sočiva vidimo da je naš odnos sa Bogom odnos slobode (mi smo deca božanskog obećanja, kao što je Isak bio za Saru), ne ropstva (mi nismo deca ljudskog robovanja, kao što je Ismail bio za Agaru). Pavle je, nadahnut Svetim Duhom mogao da vidi simbolički smisao ovog istorijskog događaja i uzeo je to da bi ilustrovao položaj koji imamo u Hristu.
Alegorija je prelepo umetničko delo koje ima za svrhu da se duhovna pitanja objasne na razumljiv način. Bog nam uz pomoć alegorija u Svetom pismu prikazuje na nama bliskom jeziku principe koje je teško shvatiti. On sebe takođe prikazuje kao velikog Pripovedača koji deluje tokom istorije da bi unapred prikazao i izveo Svoj plan. Možemo da se radujemo što imamo Boga koji nam se obraća na način koji možemo da razumemo i koji nam je dao simbole i alegorije koji će nas podsetiti na Njega.
English
Da li u Svetom pismu ima alegorija?
