Питање
Да ли је Свето писмо поуздано?
Одговор
Користећи исти критеријум по коме судимо о историјским делима, не само што је Свето писмо поуздано, оно је поузданије него било који други списи. Поузданост је питање истинитости и тачног преписивања. Списи који су били историјски и чињенично исправни и који су верно очувани током времена требало би да се сматрају за поуздане. Што је виши ниво историјске потрврде и боље поуздање у пренос, тиме је лакше да се одреди да ли је неко древно дело вредно да му верујемо. По тим мерилима, можемо да сматрамо да је Свето писмо поуздано.
Баш као и са било којим историјским делом, не може се сваки детаљ из Светог писма директно потрврдити. Свето писмо не може да се назове непоузданим једноставно зато што садржи делове који не могу да се потврде или још увек нису потврђени. Разумно је очекивати да буде тачно тамо где је могуће то проверити. То је примарни тест поузданости, и овде Свето писмо има звездани рекорд. Не само да су многи од историјских детаља потврђени, већ су одређени делови у које се некад сумњало били потврђени од стране касније археологије.
На пример, археолошка открића из 1920. потврдила су постојање градова као што је Ур, описан у Постанку, једанаеста глава, за који су неки скептици сумњали да је постојао тако давно. Гравуре које су откривене у једној египатској гробници описују постављање престолонаследника тачно на начин који је описан у Светом писму у вези са церемонијом која је укључивала Јосифа (Постанак 39). Глинене плоче које потичу из 2300 г. пре н.е. пронађене у Сирији снажно подупиру старозаветне приче, речник и географију. Скептици су сумњали у постојање Хетеја (Постанак 15:20; 23:10; 49:29), све док у Турској није откривен хетејски град, са потпуним записима. Постоје десетине других старозаветних чињеница које су потврђене овим археолошким открићем.
Оно што је још битније, ниједна чињеница представљена у Старом нити Новом завету није се показала као неистинита. Ова историјска поузданост је кључна у нашем поуздању у друге тврдње које износи Свето писмо.
Чак и „чудесни" догађаји у Постању имају очигледне основе на које данас можемо да се позовемо. Древни вавилноски записи опусују збрку језика, у складу са библијским записом о Вавилонској кули (Постање 11:1.9). Ови исти записи описују и потоп целе земље. Отркивена су места на којима су некад били Содома и Гомора (Постање 19), дајући доказе о њиховом ватреном и насилном уништењу. Чак и пошасти у Египту и Излазак који је проистекао из тога (Излазак 12:40-41) имају археолошку потврду.
Овај тренд се наствља у Новом завету, где су имена разних градова, политичких властодржаца, и догађаја константно потврђивана од стране историчара и археолога. Лука, писац јеванђеља и књиге Дела апостолска био је описан као првокласан историчар због тога што је обраћао пажњу на детаље и тачно извештавање. Свето писмо доказује и за Стари и Нови завет да је поуздано, где год је то било могуће проверити.
Тачно преписивање је такође битан фактор у погледу поузданости Светог писма. Новозаветни списи састављени су у току неколико деценија после догађаја који описују, што је врло мало времена да би мит или легенда преузели место историје. У ствари, основни оквир јеванђеља датира само неколико година после Христовог распећа, према Павловом опису у 1. Коринћанима 15:3-8. Историчари имају увид у невероватан број рукописа који доказују да је Нови завет био поуздано и брзо преписиван и дељен. Ово нам даје једноставно поуздање да оно што данас читамо тачно представља оно што је у оригиналним рукописима записано.
Стари завет такође даје све доказе да је био поуздано пренесен. Када су откривени рукописи са Мртвог мора 1940тих, били су 800 година старији од било ког другог доступног рукописа. Поређење старијих и каснијих рукописа показало је темељан приступ у преношењу писма, што је још једном допринело сигурности да оно што имамо данас преставља оригиналне текстове.
Ови сви фактори дају објективне разлоге за несумњиву сигурност у поузданост Светог писма. Истовремено, од кључне је важности проучити ове факторе у другим текстовима које користимо као историјске књиге. Свето писмо има више емпиријске подршке, краће време између писања оригинала и копија које постоје, и далеко већи број изворних рукописа од било ког древног списа.
На пример, постоји десет примерака рукописа дела Јулија Цезара, најранији датира хиљаду година пошто их је написао, и притом нема начина да знамо у којој мери ови примерци личе на оригиналне рукописе. Постоји осам примерака дела историчара Херодота, најранији датира 1400 година пошто их је написао. Археолози су пронашли 643 примера рукописа Хомерових дела, уз 95 посто сигурности у оригинални текст.
За Нови завет тренутно постоји више од 5000 рукописа, од којих највише раних рукописа који датирају 200 до 300 година после оригинала, а неки и мање од 100 година касније. Ово нам даје више од 99 посто сигурности у садржај оригиналног текста.
Укратко, не само да имамо објективне разлоге да тврдимо да је Свето писмо поуздано, већ и не можемо да га прогласимо за непоуздано а да не избацимо готово све што знамо о древној историји. Ако Писмо не прође тест поузданости, ниједан запис из тог доба такође не може да га прође. Поузданост Светог писма је доказана како са историјском прецизношћу тако и својим прецизним преношењем.
English
Да ли је Свето писмо поуздано?
