Pitanje
Da li je Sveto pismo pouzdano?
Odgovor
Koristeći isti kriterijum po kome sudimo o istorijskim delima, ne samo što je Sveto pismo pouzdano, ono je pouzdanije nego bilo koji drugi spisi. Pouzdanost je pitanje istinitosti i tačnog prepisivanja. Spisi koji su bili istorijski i činjenično ispravni i koji su verno očuvani tokom vremena trebalo bi da se smatraju za pouzdane. Što je viši nivo istorijske potrvrde i bolje pouzdanje u prenos, time je lakše da se odredi da li je neko drevno delo vredno da mu verujemo. Po tim merilima, možemo da smatramo da je Sveto pismo pouzdano.
Baš kao i sa bilo kojim istorijskim delom, ne može se svaki detalj iz Svetog pisma direktno potrvrditi. Sveto pismo ne može da se nazove nepouzdanim jednostavno zato što sadrži delove koji ne mogu da se potvrde ili još uvek nisu potvrđeni. Razumno je očekivati da bude tačno tamo gde je moguće to proveriti. To je primarni test pouzdanosti, i ovde Sveto pismo ima zvezdani rekord. Ne samo da su mnogi od istorijskih detalja potvrđeni, već su određeni delovi u koje se nekad sumnjalo bili potvrđeni od strane kasnije arheologije.
Na primer, arheološka otkrića iz 1920. potvrdila su postojanje gradova kao što je Ur, opisan u Postanku, jedanaesta glava, za koji su neki skeptici sumnjali da je postojao tako davno. Gravure koje su otkrivene u jednoj egipatskoj grobnici opisuju postavljanje prestolonaslednika tačno na način koji je opisan u Svetom pismu u vezi sa ceremonijom koja je uključivala Josifa (Postanak 39). Glinene ploče koje potiču iz 2300 g. pre n.e. pronađene u Siriji snažno podupiru starozavetne priče, rečnik i geografiju. Skeptici su sumnjali u postojanje Heteja (Postanak 15:20; 23:10; 49:29), sve dok u Turskoj nije otkriven hetejski grad, sa potpunim zapisima. Postoje desetine drugih starozavetnih činjenica koje su potvrđene ovim arheološkim otkrićem.
Ono što je još bitnije, nijedna činjenica predstavljena u Starom niti Novom zavetu nije se pokazala kao neistinita. Ova istorijska pouzdanost je ključna u našem pouzdanju u druge tvrdnje koje iznosi Sveto pismo.
Čak i „čudesni" događaji u Postanju imaju očigledne osnove na koje danas možemo da se pozovemo. Drevni vavilnoski zapisi opusuju zbrku jezika, u skladu sa biblijskim zapisom o Vavilonskoj kuli (Postanje 11:1.9). Ovi isti zapisi opisuju i potop cele zemlje. Otrkivena su mesta na kojima su nekad bili Sodoma i Gomora (Postanje 19), dajući dokaze o njihovom vatrenom i nasilnom uništenju. Čak i pošasti u Egiptu i Izlazak koji je proistekao iz toga (Izlazak 12:40-41) imaju arheološku potvrdu.
Ovaj trend se nastvlja u Novom zavetu, gde su imena raznih gradova, političkih vlastodržaca, i događaja konstantno potvrđivana od strane istoričara i arheologa. Luka, pisac jevanđelja i knjige Dela apostolska bio je opisan kao prvoklasan istoričar zbog toga što je obraćao pažnju na detalje i tačno izveštavanje. Sveto pismo dokazuje i za Stari i Novi zavet da je pouzdano, gde god je to bilo moguće proveriti.
Tačno prepisivanje je takođe bitan faktor u pogledu pouzdanosti Svetog pisma. Novozavetni spisi sastavljeni su u toku nekoliko decenija posle događaja koji opisuju, što je vrlo malo vremena da bi mit ili legenda preuzeli mesto istorije. U stvari, osnovni okvir jevanđelja datira samo nekoliko godina posle Hristovog raspeća, prema Pavlovom opisu u 1. Korinćanima 15:3-8. Istoričari imaju uvid u neverovatan broj rukopisa koji dokazuju da je Novi zavet bio pouzdano i brzo prepisivan i deljen. Ovo nam daje jednostavno pouzdanje da ono što danas čitamo tačno predstavlja ono što je u originalnim rukopisima zapisano.
Stari zavet takođe daje sve dokaze da je bio pouzdano prenesen. Kada su otkriveni rukopisi sa Mrtvog mora 1940tih, bili su 800 godina stariji od bilo kog drugog dostupnog rukopisa. Poređenje starijih i kasnijih rukopisa pokazalo je temeljan pristup u prenošenju pisma, što je još jednom doprinelo sigurnosti da ono što imamo danas prestavlja originalne tekstove.
Ovi svi faktori daju objektivne razloge za nesumnjivu sigurnost u pouzdanost Svetog pisma. Istovremeno, od ključne je važnosti proučiti ove faktore u drugim tekstovima koje koristimo kao istorijske knjige. Sveto pismo ima više empirijske podrške, kraće vreme između pisanja originala i kopija koje postoje, i daleko veći broj izvornih rukopisa od bilo kog drevnog spisa.
Na primer, postoji deset primeraka rukopisa dela Julija Cezara, najraniji datira hiljadu godina pošto ih je napisao, i pritom nema načina da znamo u kojoj meri ovi primerci liče na originalne rukopise. Postoji osam primeraka dela istoričara Herodota, najraniji datira 1400 godina pošto ih je napisao. Arheolozi su pronašli 643 primera rukopisa Homerovih dela, uz 95 posto sigurnosti u originalni tekst.
Za Novi zavet trenutno postoji više od 5000 rukopisa, od kojih najviše ranih rukopisa koji datiraju 200 do 300 godina posle originala, a neki i manje od 100 godina kasnije. Ovo nam daje više od 99 posto sigurnosti u sadržaj originalnog teksta.
Ukratko, ne samo da imamo objektivne razloge da tvrdimo da je Sveto pismo pouzdano, već i ne možemo da ga proglasimo za nepouzdano a da ne izbacimo gotovo sve što znamo o drevnoj istoriji. Ako Pismo ne prođe test pouzdanosti, nijedan zapis iz tog doba takođe ne može da ga prođe. Pouzdanost Svetog pisma je dokazana kako sa istorijskom preciznošću tako i svojim preciznim prenošenjem.
English
Da li je Sveto pismo pouzdano?
