Књига 1. Јованова
Одговор
Аутор: 1,2 и 3. Јованова су биле приписиване, од најранијих дана, апостолу Јовану, који је такође написао и Еванђеље по Јовану. Садржај, стил и речник доводе до закључка да су ове три посланице упућене истим читаоцима као и Еванђеље по Јовану.
Датум писања: Књига 1. Јованова написана је највероватније између 85. и 95. године нове ере.
Сврха писања: Ова књига изгледа сажима оно што читаоци већ знају у вези са еванђељем које је написао Јован и нуди сигурност за њихову веру у Христа. Прва посланица указује да су се читаоци сусрели са погрешним гностичким веровањем, које је постало озбиљнији проблем у другом веку. Пошто је то филозофија религије, гностицизам је подучавао да је материја зла, а дух добар. Решење између та два, било је знање или гносис, кроз које се човек издигао из свакодневног у духовно. У поруци еванђеља, ово је довело до лажних теорија које су се тицале Христове личности, Докетизма- који је посматрао Христа као духа и Церинтијанизма – који је од Христа чинио двоструку личност, понекад човека, а понекад божаство. Кључна сврха 1. Јованове је да се поставе границе по питању садржаја вере и да се верницима пружи сигурност спасења.
Кључни стихови:
1. Јованова 1:9: „Ако исповедамо своје грехе, он је веран и праведан - да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправедности“.
1. Јованова 3:6: „Свако, ко остаје у њему, не греши; свако, ко греши, није га видео нити познао“.
1. Јованова 4:4: „Ви сте, дечице, од Бога и надвладали сте их, јер је већи онај који је у вама него онај који је у свету“.
1. Јованова 5:13: „Ово написах вама који верујете у име Сина Божијег, да знате - да имате вечни живот“.
Кључна реч је знање и речи у вези са њом, и појављује се најмање 13 пута у књизи 1. Јованова.
Сажетак: Лажни духовни учитељи били су велики проблем у раној цркви. Пошто Нови Завет није био довршен, да се верници на њега позову, многе цркве су биле плен онима који су се претварали, који су подучавали сопствене идеје и себе промовисали као вође. Јован пише ово писмо да јасно стави до знања шта је истина у вези са неким битним питањима, посебно која се тичу идентитета Исуса Христа.
Пошто је Јованово писмо представљало темељ вере у Христа, помогло је његовим читаоцима да искрено размисле о својој вери. Помогло им је да одговоре на питање да ли су прави верници. Јован им је рекао да то могу да знају посматрајући своје поступке. Уколико воле једни друге, то је доказ Божије присутности у њиховим животима. Али, ако се стално свађају или су себични и не брину се једни за друге, они су то изневеравали, у ствари, нису познавали Бога.
То није значило да су морали да буду савршени. У ствари, Јован је такође признао да је вера подразумевала и признање наших греха и тражење Божијег опроштења. Зависити од Бога за очишћење од кривице, поред признања наших грешака према другима и поправљање ствари био је још један важан део познавања Бога.
Повезаност са Старим заветом: Један од најчешће цитираних одломака у вези са грехом налази се у 1. Јовановој 2:16. У овом одломку, Јован описује три аспекта греха који подсећа на прво и најразорније искушење у целокупном Светом писму. Први грех- Евина непослушност – била је резултат њеног попуштања пред сва 3 истоветна искушења која налазимо у књизи Постања 3:6: пожуда тела („добар за јело“); пожуда очију („леп за око“) и гордост живота („драгоцен за отварање разума“).
Практична примена: Књига 1. Јованова је књига о љубави и радости. Она објашњава заједништво које имамо са другима и са Исусом Христом. Прави разлику између среће, која је привремена и пролазна и праве радости, за коју нам 1. Јованова каже како да је постигнемо. Уколико применимо Јованове речи у нашим свакодневним животима, права љубав, посвећеност, заједништво и радост за којима чезнемо биће наши.
Апостол Јован добро је познавао Христа. Он нам говори да сви можемо да имамо тај близак интиман однос са Исусом Христом. Пред нама је сведочанство људи који су имали директан и личан контакт са Њим. Писци еванђеља престављају своје утемељено сведочанство на једној историјској реалности. Сада, како се то може применити на наше животе? Књига нам објашњава да је Исус дошао овде као Син Божији да створи савез са нама на основу Његове благодати, милости, љубави и прихватања. Толико пута људи мисле да је Исус удаљен на неком месту и да га се не тичу наше дневне борбе, питања и бриге. Али Јован нам говори да Исус баш овде са нама и у једноставним свакодневним аспектима наших живота, али и у сложеним, који нам сламају срце. Јован нам сведочи као део његовог личног искуства да је Бог постао човек и живео међу нама. То значи да је Христос дошао овде да живи са нама И даље живи са нама. Као што је ходао овом земљом поред Јована, тако хода и са нама сваки дан. Морамо да применимо ову истину у нашим животима и живимо као да Исус стоји баш поред нас сваке секунде. Ако ово применимо у пракси, Христос ће нас обогатити светошћу у нашим животима и учиниће да све више личимо на Њега.
Књига 1. Јованова
