Питање
Шта је канон Писма?
Одговор
Реч „канон“ потиче од правила која су се користила да би се одредило да ли нека књига испуњава мерила. Битно је да увидимо да су библијске књиге постале канон чим су написане. Писмо је посало Писмо чим је перо дотакло пергамент. Ово је веома битно јер хришћанство не почиње тако што дефинише ко је Бог, или Исус Христ, или спасење. Основа хришћанства се налази у ауторитету Писма. Ако не можемо да препознамо шта је Писмо, тада не можемо правилно да разазнамо теолошку истину од грешке.
Које мерило се користило да би се одредило које би књиге требало класификовати као Писмо? Кључни стих за разумевање процеса и намене и времена кад је дато Писмо, налази се у Јудиној 3 која каже да је хришћанска вера „једном заувек предана светима” . Пошто нашу веру дефинише Писмо, Јуда у суштини говори да је Писмо дато једном за добробит свих хришћана. Зар није дивно знати да нема скривених нити изгубљених рукописа који тек треба да буду откривени, нема тајних књига које су намењене малом броју изабраних и нема људи који сада живе који имају посебно откривење које захтева да одемо на Хималаје да бисмо били просветљени? Можемо да будемо сигурни да нас Бог није оставио без сведока. Исту натприродну силу коју је Бог користио да да Своју Реч, такође је користио да би је очувао.
Псалам 119:160 тврди да је цела Божија Реч истина. Почевши од те премисе можемо да упоредимо списе ван прихваћеног канона Писма да бисмо видели да ли пролазе тест. Као пример, Библија тврди да је Исус Христ Бог (Исаија 9:6-7; Матеј 1:22-23; Јован 1:1, 2, 14, 20:28; Дела 16:31, 34; Филипљанима 2:5-6; Колошанима 2:9; Титу 2:13; Јеврејима 1:8; 2. Петрова 1:1). Ипак, многи небиблијски текстови који тврде да су Свето Писмо тврде да Исус није Бог. Када постоје јасне контрадикторности треба веровати садашњој Библији, остављајући остале ван сфере Писма.
У првим вековима цркве понекад се дешавало да хришћани буду погубљени због поседовања примерка Писма. Због овог прогона, наметнуло се питање за које је књиге вредно умрети. Неке књиге су садржавале неке Исусове речи али нису биле надахнуте као што стоји у 2. Тимотеју 3:16. Црквени одбори су играли улогу у јавном признању канона Писма, али често су појединци и поједине цркве или групе цркава признавале неку књигу као надахнуту на основу њеног садржаја (на пр. Колошанима 4:16; 1. Солуњанима 5:27). Током раних векова цркве око врло мало књига се водила дебата и списак је био утврђен до 303. г.
Када се радило о о Старом завету, узимали су у обзир три важна фактора: 1) Нови завет цитира или алудира на све старозаветне књиге осим две. 2) Исус је снажно потрврдио хебрејски канон у Матеју 23:35 када је цитирао једну од првих и једну од последњих прича у Писму Његовог времена. 3) Јевреји су били врло педантвни у очувању старозаветних списа и имали су неке контроверзе око делова који ту припадају. Римокатоличке апокрифне књиге нису испуњавале мерила и нису ушле у састав Писма и Јевреји их никад нису прихватли.
Већина питања о томе које књиге припадају Библији тицала су се списа од времена Христа па надаље. Рана црква је имала неке врло специфичне критеријуме да би књиге биле сматране за део Новог завета. Они су били: да ли је књигу написао неко ко је лично видео Исуса Христа? Да ли је књига прошла „тест истине“ – на пр., да ли се слагала са другим, већ прихваћеним Писмом?). Новозаветне књиге које су тада прихватали поднеле су тест времена и званично хришћанство је те књиге прихватило, уз мале измене.
Сигурност у прихватљивост конкретних књига датира из првог века од стране публике која је имала сведочанство из прве руке и потврдила њихову аутентичност. Штавише, тема о крају света књиге Откривење и забрана додавања речи књизи у Откривењу 22:18, снажно говоре о томе да је канон био употпуњен у време кад је била написана (око 95.г).
Има једна важна теолошка истина коју не треба да пропустимо. Бог је Своју Реч користио миленијумима из једног разлога, а то је да открије себе и да комуницира са људским родом. Коначно, црквени савети нису одлучили да ли је нека књига била део Писма, то је било одлучено када је Бог одабрао човека да је напише. Да би постигао резултат, укључујући очување Његове Речи током векова, Бог је водио раноцрквени савет у признању канона.
Стицање знања о томе која је права Божија природа, порекло света и живота, смисао живота, чудо спасења, и будући догађаји (укључујући судбину човечанства) ван су природних посматрачких и научних способности човека. Већ дата Божија Реч, која је вреднована и лично примењена од стране хришћана свих времена, довољна је да објасни све што нам је потребно да знамо о Христу (Јован 5:18; Дела 18:28; Галатима 3:22; 2. Тимотеју 3:15) и да нас поучи, исправи, и упути у сву праведност (2. Тимотеју 3:16).
Шта је канон Писма?
