Pitanje
Šta je kanon Pisma?
Odgovor
Reč „kanon“ potiče od pravila koja su se koristila da bi se odredilo da li neka knjiga ispunjava merila. Bitno je da uvidimo da su biblijske knjige postale kanon čim su napisane. Pismo je posalo Pismo čim je pero dotaklo pergament. Ovo je veoma bitno jer hrišćanstvo ne počinje tako što definiše ko je Bog, ili Isus Hrist, ili spasenje. Osnova hrišćanstva se nalazi u autoritetu Pisma. Ako ne možemo da prepoznamo šta je Pismo, tada ne možemo pravilno da razaznamo teološku istinu od greške.
Koje merilo se koristilo da bi se odredilo koje bi knjige trebalo klasifikovati kao Pismo? Ključni stih za razumevanje procesa i namene i vremena kad je dato Pismo, nalazi se u Judinoj 3 koja kaže da je hrišćanska vera „jednom zauvek predana svetima” . Pošto našu veru definiše Pismo, Juda u suštini govori da je Pismo dato jednom za dobrobit svih hrišćana. Zar nije divno znati da nema skrivenih niti izgubljenih rukopisa koji tek treba da budu otkriveni, nema tajnih knjiga koje su namenjene malom broju izabranih i nema ljudi koji sada žive koji imaju posebno otkrivenje koje zahteva da odemo na Himalaje da bismo bili prosvetljeni? Možemo da budemo sigurni da nas Bog nije ostavio bez svedoka. Istu natprirodnu silu koju je Bog koristio da da Svoju Reč, takođe je koristio da bi je očuvao.
Psalam 119:160 tvrdi da je cela Božija Reč istina. Počevši od te premise možemo da uporedimo spise van prihvaćenog kanona Pisma da bismo videli da li prolaze test. Kao primer, Biblija tvrdi da je Isus Hrist Bog (Isaija 9:6-7; Matej 1:22-23; Jovan 1:1, 2, 14, 20:28; Dela 16:31, 34; Filipljanima 2:5-6; Kološanima 2:9; Titu 2:13; Jevrejima 1:8; 2. Petrova 1:1). Ipak, mnogi nebiblijski tekstovi koji tvrde da su Sveto Pismo tvrde da Isus nije Bog. Kada postoje jasne kontradiktornosti treba verovati sadašnjoj Bibliji, ostavljajući ostale van sfere Pisma.
U prvim vekovima crkve ponekad se dešavalo da hrišćani budu pogubljeni zbog posedovanja primerka Pisma. Zbog ovog progona, nametnulo se pitanje za koje je knjige vredno umreti. Neke knjige su sadržavale neke Isusove reči ali nisu bile nadahnute kao što stoji u 2. Timoteju 3:16. Crkveni odbori su igrali ulogu u javnom priznanju kanona Pisma, ali često su pojedinci i pojedine crkve ili grupe crkava priznavale neku knjigu kao nadahnutu na osnovu njenog sadržaja (na pr. Kološanima 4:16; 1. Solunjanima 5:27). Tokom ranih vekova crkve oko vrlo malo knjiga se vodila debata i spisak je bio utvrđen do 303. g.
Kada se radilo o o Starom zavetu, uzimali su u obzir tri važna faktora: 1) Novi zavet citira ili aludira na sve starozavetne knjige osim dve. 2) Isus je snažno potrvrdio hebrejski kanon u Mateju 23:35 kada je citirao jednu od prvih i jednu od poslednjih priča u Pismu Njegovog vremena. 3) Jevreji su bili vrlo pedantvni u očuvanju starozavetnih spisa i imali su neke kontroverze oko delova koji tu pripadaju. Rimokatoličke apokrifne knjige nisu ispunjavale merila i nisu ušle u sastav Pisma i Jevreji ih nikad nisu prihvatli.
Većina pitanja o tome koje knjige pripadaju Bibliji ticala su se spisa od vremena Hrista pa nadalje. Rana crkva je imala neke vrlo specifične kriterijume da bi knjige bile smatrane za deo Novog zaveta. Oni su bili: da li je knjigu napisao neko ko je lično video Isusa Hrista? Da li je knjiga prošla „test istine“ – na pr., da li se slagala sa drugim, već prihvaćenim Pismom?). Novozavetne knjige koje su tada prihvatali podnele su test vremena i zvanično hrišćanstvo je te knjige prihvatilo, uz male izmene.
Sigurnost u prihvatljivost konkretnih knjiga datira iz prvog veka od strane publike koja je imala svedočanstvo iz prve ruke i potvrdila njihovu autentičnost. Štaviše, tema o kraju sveta knjige Otkrivenje i zabrana dodavanja reči knjizi u Otkrivenju 22:18, snažno govore o tome da je kanon bio upotpunjen u vreme kad je bila napisana (oko 95.g).
Ima jedna važna teološka istina koju ne treba da propustimo. Bog je Svoju Reč koristio milenijumima iz jednog razloga, a to je da otkrije sebe i da komunicira sa ljudskim rodom. Konačno, crkveni saveti nisu odlučili da li je neka knjiga bila deo Pisma, to je bilo odlučeno kada je Bog odabrao čoveka da je napiše. Da bi postigao rezultat, uključujući očuvanje Njegove Reči tokom vekova, Bog je vodio ranocrkveni savet u priznanju kanona.
Sticanje znanja o tome koja je prava Božija priroda, poreklo sveta i života, smisao života, čudo spasenja, i budući događaji (uključujući sudbinu čovečanstva) van su prirodnih posmatračkih i naučnih sposobnosti čoveka. Već data Božija Reč, koja je vrednovana i lično primenjena od strane hrišćana svih vremena, dovoljna je da objasni sve što nam je potrebno da znamo o Hristu (Jovan 5:18; Dela 18:28; Galatima 3:22; 2. Timoteju 3:15) i da nas pouči, ispravi, i uputi u svu pravednost (2. Timoteju 3:16).
English
Šta je kanon Pisma?
