Питање
Шта Библија каже о црквеној дисциплини и искључењу?
Одговор
Искључење је формално удаљавање особе из чланства цркве и неформално удаљавања од те особе. Матеј 18:15-20 описује процедуру и ауторитет цркве да ово чини. Одељак поучава да једна особа (обично повређена особа) треба да оде код особе која је повредила. Ако се не покаје, тада двоје или троје треба да оду да утврде ситуацију и одбијање да се особа покаје. Ако и даље нема покајања то треба изнети пред цркву. Процес никад није пријатан, као што ни једном оцу није пријатно када дисциплинује своје дете. Међутим, то је јако често неопходно. Циљ није да не будемо пакосни док то чинимо, нити да имамо став да смо сами бољи. Напритив, циљ је да се особа врати у потпуно заједништво са Богом и другим верницима. То треба чинити са љубављу према особи, у послушности Богу и у побожном страху ради других у цркви.
Библија нам даје пример када је неопходно некога искључити из локалне цркве, а то је црква у граду Коринту (1. Коринћанима 5:1-13). У овом одељку апостол Павле такође даје неке од разлога за примену библијског примера искључења. Један од разлога (који се не види директно из овог одељка) је због сведочанства о Исусу Христу (и његовој цркви) пред невернима. Када је Давид згрешио са Витсавејом једна од последица је била да су Божији непријатељи хулили Бога (2. Самуилова 12:14). Други разлог је да је грех као рак – ако му дозвлимо да постоји шири се на околину баш као што и „мало квасца укисели цело тесто“ (1. Коринћанима 5:6-7). Такође, Павле објашњава да нас је Исус спасао да бисмо били одвојени од греха, да би уклонио квасац или оснободио нас од онога што узрокује духовно пропадање (1. Коринћанима 5:7-8). Христова жеља је да његова млада, црква, буде чиста и неокаљана (Ефесцима 5:25-27).
Искључење такође служи на корист на дуге стазе за онога који је дисциплинован. Павле у 1. Коринћанима 5:5 тврди да је искључење начин да се грешник који се не каје преда сотони „на пропаст тела, да се дух спасе на дан Господњи”. То значи да искључење може на неки начин да подразуме да Бог употреби сотону тако (или једног од његових демона) као дисциплинску меру да би деловао у животу грешника физички и произвео покајање у његовом срцу.
Треба се надати да ће дисциплинска мера цркве успети да донесе побожну тугу и искрено покајање. Када се то деси, особа може да се врати у заједништво. Човек из 1. Коринћанима 5 се покајао и Павле је охрабрио цркву да га врати у заједништво са осталима у цркви (2. Коринћанима 2:5-8). На несрећу, дисциплина, колико год да је учињена са љубављу и на прави начин, не може увек да произведе такво обновљење. Међутим, чак и када црквена дисциплина не доноси покајање и даље је потребна да би се постигли претходно поменути други циљеви.
Сви смо вероватно били сведоци понашања дечака коме је било дозвољено да ради шта хоће без неке доследне дисциплине. Стварно ружан призор. Такав родитељ нема љубави за дете јер га осуђује на лошу будућност и такво понашање ће спречити дете да оформи праве односе и да има успех у било ком окружењу. Исто тако, дисциплина у цркви, иако никада није пријатна ни лака, не да не само неопходна већ је и одраз љубави. Штавише, то је Божија заповест.
Шта Библија каже о црквеној дисциплини и искључењу?
