Питање
Шта је компатибилност?
Одговор
Компатибилност је покушај да се измири теолошка тврдња да је сваки догађај узрочно одређен, наређен и/или одлучен од стране Бога (тј. детерминизам, који не треба поистоветити са фатализмом) – са слобоном човековом вољом. Компатибилност концепта слободне воље, који је потекао из филозофског гледишта грчких стоика, а касније многобројних филозофа, као што је Томас Хобс и Дејвид Хјум, и са теолошке тачке гледишта од стране теолога као што су Августин Хипонски и Џон Калвин, тврди да је путем слободне воље човеку немогуће да се помири са претпоставкама детерминизма, да обоје постоје и да су „компатибилни" један са другим.
Основа коцепта компатибилности слободне воље је начин на који је „воља" дефинисана. Са теолошке тачке гледишта, дефиниција воље се види у светлу откривене, библијске истине о почетном греху, и човековој духовној грешности. Ове две истине дају дефиницију „воље", по питању грешног човека који је „у горком отрову" (Дела 8:23) и „роб греха" (Јован 8:34; Римљанима 6:16-17) и послушан само свом „господару", а то је грех (Римљанима 6:14). Као такав, иако човек има слободну вољу да ради шта жели, његова жеља је да ради по својој природи, и пошто је природа грешног човека грешна, свака намера мисли у срцу грешног човека су „свагда само злу управљене" (Постање 6:5, упореди са Постањем 8:21). Пошто је природно непослушан ономе што је у духовном смислу добро (Римљанима (8:7-8; 1. Коринћанима 2:14), „он само буну тражи" (Пословице 17:11). У суштини, човек има слободу да ради шта жели, и баш то и чини, али човек једноставно не може против своје природе. Оно што човек жели да чини је подређено и одређено искључиво његовом природом.
Овде компатибилност прави разлику између човекове слободне воље и „слободног играча". Човек је „слободан" да изабере оно што одређује његова природа или закони природе. Као илустрација, закон природе не допушта човеку да лети, али то не значи да човек није слободан. Чинилац, човек је слободан да чини само оно што му његова природа или закони природе дозвољавају. Са теолошке тачке гледишта, иако природан човек није у стању да се преда Божијем закону (Римљанима (8:7-8) и није у стању да дође Христу осим ако га Отац не привуче Себи (Јован 6:44), природан човек и даље делује слободно по питању своје природе. Он слободно и активно потискује истину у неправедности (Римљанима 1:18) јер му његова природа не допушта да чини нешто друго (Јов 15:14-16; Псалам 14:1-3; 53:1-3; Јеремија 13:23; Римљанима 3:10-11). Два добра примера Исусове потврде овог концепта се могу наћи у стиховима Матеја 7:16-27 и Матеја 12:34-37.
Правећи разлику између слободне воље деловања и дефинисане слободне воље, компатибилност се обраћа природи слободне човекове воље, у погледу на теолошку поставку познату као детерминизам и/или библијску истину о свемогућој Божијој природи. Основни проблем је како да човек буде одговоран за своје поступке ако су ти поступци одувек требало да се десе (тј. будућност се не може променити) и није могло да буде ништа друго осим оног што се десило. Иако постоје бројни одељци у Библији који се односе на овај проблем, постоје три основна одељка које треба испитати.
Прича о Јосифу и његовој браћи
Прва је прича о Јосифу и његовој браћи (Постање 37). Јосифа су мрзела његова браћа пошто је његов отац, Јаков, волео Јосифа више од својих других синова (Постање 37:3), и због Јосифових снова и њиховог тумачења (Постање 37:5-11). Кад им се указала прилика Јосифова браћа су продала свог брата као роба Исмаиљским трговцима. Тада су умочили његову тунику у крв закланог јарца да би заварали свог оца не би ли помислио да га је напала дивља звер (Постање 27:18-33). После много година, током којих је Господ благословио Јосифа, Јосифова браћа су га срела у Египту, и Јосиф им се разоткрио (Постање 45:3.4). Јосифов разговор са браћом је оно што је најбитније у овом случају:
„Нисте ме ви отправили овамо, него сам Бог који ме постави оцем Фараона, и господарем од свега дома његова и намесником над свом земљом египатском" (Постање 45:8).
Оно што је запањујуће у овој изјави је да је Јосиф претходно рекао да су га заиста браћа продала Египћанима (Постање 45:4.5). Неколико поглавља касније, представља се концепт компатибилности:
„Ви сте смислили били да ми зло начините, али Бог то врати на добро,да испуни оно што се данас збива, да се многобројном народу живот сачува" (Постање 50:20).
Прича из Постања нам каже да су браћа продала Јосифа Египћанима. Међутим, Јосиф објашњава да је је Бог то урадио. Они који одбацују концепт компатибилности би рекли да овај стих једноставно тврди да је Бог „користио" Јосифову браћу и њихове поступке за добро. Међутим, текст то не каже. Из Постања 45-50, видимо да су (1) Јосифова браћа послала Јосифа у Египат), (2) Бог је послао по Јосифа у Египат, (3) Јосифова браћа су имала злу намеру када су послали Јосифа у Египат, и (4) Бог је имао добре намере када је послао Јосифа у Египат. Тако да је питање, ко је послао Јосифа у Егпат? Збуњујући одговор је да су то учинили и Јосифова браћа и Бог. То је било дело које су учиниле две стране, и браћа и Бог истовремено.
Порука преко Асираца
Други одељак који отркива компатибилност налази се у Исаији 10, пророчком одељку упозорења за Божији народ, као што је Бог обећао у Поновљеном закону 28-29, да шаље народ да казни Његов народ за његове грехе. Исаија 10:6 каже да је Асирија бич Божијег гнева, послат против Божијег народа да га „плени и отима, да га као блато улично погази". Међутим, запазите шта Бог каже за Асирце:
„Али он не суди тако и не мисли тако у свом срцу, он само хоће да затре и редом народе истреби." (Исаија 10:7).
Божија намера по питању асирске инвазије је да спроведе праведну казну против греха, а намера Асираца је да „затре и редом народе испреби". Два различита циља, две различите стране делују да би спровели овај циљ у једном деловању. Ако читамо даље, Бог открива да, иако је његово уништење Он и одредио и поставио (Исаија 10:23), Он ће и даље казнити Асирце „за дрскост презривих очију његових" (Исаија 10:12, упореди са Исаија 10:15). Иако је Бог непогрешиво одредио суд над непослушним народом, Он и даље доноси суд над онима који су одговорни за своје поступке.
Христово распињање
Трећи одељак Библије који говори о компатибилности налази се у Делима 4:23-28. Као што се види из Дела 2:23-25, Христова смрт на крсту је била изведена „да учине што је твоја рука и твоја одлука унапред одредила да буде". Дела 4:27-28 даље откривају да су поступци Ирода, Понтија Пилата, незнабожаца и Израелаца били одређени и постављени од самог Бога да се деси да се „удружише заиста у овом граду против твога светог слуге Исуса" „да учине што је твоја рука и твоја одлука унапред одредила да буде". Иако је Бог одредио да Христос треба да умре, они који су били одговорни за Његову смрт су упркос томе били криви пред Богом за своје поступке. Христа су убили злоковци, иако „Господ хтеде муком да га сломи" (Исаија 53:10). Још једном, одговор на питање: „ко је убио Исуса?" је да је то био и Бог и зликовци – два циља која су спроведена од две стране једним поступком.
Постоје други делови Библије на које се може применити концепт компатибилности, као што је пример кад је Бог отврднуо срца појединаца (пример, Излазак 4:21; Исус Навин 11:20; Исаија 63:17). Док компатибилност може да нам делује запањујуће (Јов 9:10; Исаија 55:8-11; Римљанима 11:33), ову истину је сам Бог открио као средство по коме је Његова суверена одлука измирена са човековом вољом. Бог је суверен над свим стварима (Псалам 115:3; Данило 4:35; Матеја 10:29-30), Бог све зна (Јов 37:16; Псалам 147:5; 1. Јованова 3:19-20), и човек је позван на одговоност за оно што чини (Постање 18:25; Дела 17:31; Јудина 1:15). Заиста су недокучиви Његови путеви (Јов 9:10; Римљанима 11:33), и требало би да се поуздамо у Бога целим срцем и не ослањамо на свој ум (Пословице 3:5-6).
Шта је компатибилност?
