Pitanje
Šta je kompatibilnost?
Odgovor
Kompatibilnost je pokušaj da se izmiri teološka tvrdnja da je svaki događaj uzročno određen, naređen i/ili odlučen od strane Boga (tj. determinizam, koji ne treba poistovetiti sa fatalizmom) – sa slobonom čovekovom voljom. Kompatibilnost koncepta slobodne volje, koji je potekao iz filozofskog gledišta grčkih stoika, a kasnije mnogobrojnih filozofa, kao što je Tomas Hobs i Dejvid Hjum, i sa teološke tačke gledišta od strane teologa kao što su Avgustin Hiponski i Džon Kalvin, tvrdi da je putem slobodne volje čoveku nemoguće da se pomiri sa pretpostavkama determinizma, da oboje postoje i da su „kompatibilni" jedan sa drugim.
Osnova kocepta kompatibilnosti slobodne volje je način na koji je „volja" definisana. Sa teološke tačke gledišta, definicija volje se vidi u svetlu otkrivene, biblijske istine o početnom grehu, i čovekovoj duhovnoj grešnosti. Ove dve istine daju definiciju „volje", po pitanju grešnog čoveka koji je „u gorkom otrovu" (Dela 8:23) i „rob greha" (Jovan 8:34; Rimljanima 6:16-17) i poslušan samo svom „gospodaru", a to je greh (Rimljanima 6:14). Kao takav, iako čovek ima slobodnu volju da radi šta želi, njegova želja je da radi po svojoj prirodi, i pošto je priroda grešnog čoveka grešna, svaka namera misli u srcu grešnog čoveka su „svagda samo zlu upravljene" (Postanje 6:5, uporedi sa Postanjem 8:21). Pošto je prirodno neposlušan onome što je u duhovnom smislu dobro (Rimljanima (8:7-8; 1. Korinćanima 2:14), „on samo bunu traži" (Poslovice 17:11). U suštini, čovek ima slobodu da radi šta želi, i baš to i čini, ali čovek jednostavno ne može protiv svoje prirode. Ono što čovek želi da čini je podređeno i određeno isključivo njegovom prirodom.
Ovde kompatibilnost pravi razliku između čovekove slobodne volje i „slobodnog igrača". Čovek je „slobodan" da izabere ono što određuje njegova priroda ili zakoni prirode. Kao ilustracija, zakon prirode ne dopušta čoveku da leti, ali to ne znači da čovek nije slobodan. Činilac, čovek je slobodan da čini samo ono što mu njegova priroda ili zakoni prirode dozvoljavaju. Sa teološke tačke gledišta, iako prirodan čovek nije u stanju da se preda Božijem zakonu (Rimljanima (8:7-8) i nije u stanju da dođe Hristu osim ako ga Otac ne privuče Sebi (Jovan 6:44), prirodan čovek i dalje deluje slobodno po pitanju svoje prirode. On slobodno i aktivno potiskuje istinu u nepravednosti (Rimljanima 1:18) jer mu njegova priroda ne dopušta da čini nešto drugo (Jov 15:14-16; Psalam 14:1-3; 53:1-3; Jeremija 13:23; Rimljanima 3:10-11). Dva dobra primera Isusove potvrde ovog koncepta se mogu naći u stihovima Mateja 7:16-27 i Mateja 12:34-37.
Praveći razliku između slobodne volje delovanja i definisane slobodne volje, kompatibilnost se obraća prirodi slobodne čovekove volje, u pogledu na teološku postavku poznatu kao determinizam i/ili biblijsku istinu o svemogućoj Božijoj prirodi. Osnovni problem je kako da čovek bude odgovoran za svoje postupke ako su ti postupci oduvek trebalo da se dese (tj. budućnost se ne može promeniti) i nije moglo da bude ništa drugo osim onog što se desilo. Iako postoje brojni odeljci u Bibliji koji se odnose na ovaj problem, postoje tri osnovna odeljka koje treba ispitati.
Priča o Josifu i njegovoj braći
Prva je priča o Josifu i njegovoj braći (Postanje 37). Josifa su mrzela njegova braća pošto je njegov otac, Jakov, voleo Josifa više od svojih drugih sinova (Postanje 37:3), i zbog Josifovih snova i njihovog tumačenja (Postanje 37:5-11). Kad im se ukazala prilika Josifova braća su prodala svog brata kao roba Ismailjskim trgovcima. Tada su umočili njegovu tuniku u krv zaklanog jarca da bi zavarali svog oca ne bi li pomislio da ga je napala divlja zver (Postanje 27:18-33). Posle mnogo godina, tokom kojih je Gospod blagoslovio Josifa, Josifova braća su ga srela u Egiptu, i Josif im se razotkrio (Postanje 45:3.4). Josifov razgovor sa braćom je ono što je najbitnije u ovom slučaju:
„Niste me vi otpravili ovamo, nego sam Bog koji me postavi ocem Faraona, i gospodarem od svega doma njegova i namesnikom nad svom zemljom egipatskom" (Postanje 45:8).
Ono što je zapanjujuće u ovoj izjavi je da je Josif prethodno rekao da su ga zaista braća prodala Egipćanima (Postanje 45:4.5). Nekoliko poglavlja kasnije, predstavlja se koncept kompatibilnosti:
„Vi ste smislili bili da mi zlo načinite, ali Bog to vrati na dobro,da ispuni ono što se danas zbiva, da se mnogobrojnom narodu život sačuva" (Postanje 50:20).
Priča iz Postanja nam kaže da su braća prodala Josifa Egipćanima. Međutim, Josif objašnjava da je je Bog to uradio. Oni koji odbacuju koncept kompatibilnosti bi rekli da ovaj stih jednostavno tvrdi da je Bog „koristio" Josifovu braću i njihove postupke za dobro. Međutim, tekst to ne kaže. Iz Postanja 45-50, vidimo da su (1) Josifova braća poslala Josifa u Egipat), (2) Bog je poslao po Josifa u Egipat, (3) Josifova braća su imala zlu nameru kada su poslali Josifa u Egipat, i (4) Bog je imao dobre namere kada je poslao Josifa u Egipat. Tako da je pitanje, ko je poslao Josifa u Egpat? Zbunjujući odgovor je da su to učinili i Josifova braća i Bog. To je bilo delo koje su učinile dve strane, i braća i Bog istovremeno.
Poruka preko Asiraca
Drugi odeljak koji otrkiva kompatibilnost nalazi se u Isaiji 10, proročkom odeljku upozorenja za Božiji narod, kao što je Bog obećao u Ponovljenom zakonu 28-29, da šalje narod da kazni Njegov narod za njegove grehe. Isaija 10:6 kaže da je Asirija bič Božijeg gneva, poslat protiv Božijeg naroda da ga „pleni i otima, da ga kao blato ulično pogazi". Međutim, zapazite šta Bog kaže za Asirce:
„Ali on ne sudi tako i ne misli tako u svom srcu, on samo hoće da zatre i redom narode istrebi." (Isaija 10:7).
Božija namera po pitanju asirske invazije je da sprovede pravednu kaznu protiv greha, a namera Asiraca je da „zatre i redom narode isprebi". Dva različita cilja, dve različite strane deluju da bi sproveli ovaj cilj u jednom delovanju. Ako čitamo dalje, Bog otkriva da, iako je njegovo uništenje On i odredio i postavio (Isaija 10:23), On će i dalje kazniti Asirce „za drskost prezrivih očiju njegovih" (Isaija 10:12, uporedi sa Isaija 10:15). Iako je Bog nepogrešivo odredio sud nad neposlušnim narodom, On i dalje donosi sud nad onima koji su odgovorni za svoje postupke.
Hristovo raspinjanje
Treći odeljak Biblije koji govori o kompatibilnosti nalazi se u Delima 4:23-28. Kao što se vidi iz Dela 2:23-25, Hristova smrt na krstu je bila izvedena „da učine što je tvoja ruka i tvoja odluka unapred odredila da bude". Dela 4:27-28 dalje otkrivaju da su postupci Iroda, Pontija Pilata, neznabožaca i Izraelaca bili određeni i postavljeni od samog Boga da se desi da se „udružiše zaista u ovom gradu protiv tvoga svetog sluge Isusa" „da učine što je tvoja ruka i tvoja odluka unapred odredila da bude". Iako je Bog odredio da Hristos treba da umre, oni koji su bili odgovorni za Njegovu smrt su uprkos tome bili krivi pred Bogom za svoje postupke. Hrista su ubili zlokovci, iako „Gospod htede mukom da ga slomi" (Isaija 53:10). Još jednom, odgovor na pitanje: „ko je ubio Isusa?" je da je to bio i Bog i zlikovci – dva cilja koja su sprovedena od dve strane jednim postupkom.
Postoje drugi delovi Biblije na koje se može primeniti koncept kompatibilnosti, kao što je primer kad je Bog otvrdnuo srca pojedinaca (primer, Izlazak 4:21; Isus Navin 11:20; Isaija 63:17). Dok kompatibilnost može da nam deluje zapanjujuće (Jov 9:10; Isaija 55:8-11; Rimljanima 11:33), ovu istinu je sam Bog otkrio kao sredstvo po kome je Njegova suverena odluka izmirena sa čovekovom voljom. Bog je suveren nad svim stvarima (Psalam 115:3; Danilo 4:35; Mateja 10:29-30), Bog sve zna (Jov 37:16; Psalam 147:5; 1. Jovanova 3:19-20), i čovek je pozvan na odgovonost za ono što čini (Postanje 18:25; Dela 17:31; Judina 1:15). Zaista su nedokučivi Njegovi putevi (Jov 9:10; Rimljanima 11:33), i trebalo bi da se pouzdamo u Boga celim srcem i ne oslanjamo na svoj um (Poslovice 3:5-6).
English
Šta je kompatibilnost?
