Питање
Шта је савест?
Одговор
Савест се дефинише као део људске психе који покреће ментални бол и осећање кривице када га повредимо и осећање задовољства и добростања када су наша дела, мисли и речи у складу са нашим вредносним системом. Грчка реч за „савест" у целом Новом завету је сунеиде̄сис, и означава „моралну свест" или „моралну свесност". Савест реагује када су нечија дела, мисли и речи у складу или у супротности са мерилима исправног и погрешног.
Не постоји јеврејска реч у Старом завету која је пођеднака речи сунеиде̄сис у Новом завету. Разлог за то може да буде јевресјко шватање света, које је било колективно а не индивидуално. Јевреји су себе сматрали члановима заветне заједнице која се односила заједнички на Бога и Његов закон, а не на појединца. Другим речима, Јеврејин је био сигуран у свој статус пред Богом ако је јеврејски народ као целина био у добром заједништву са Њим.
Новозаветни концепт савести у својој природи више се односи на појединца и укључује три главне истине. Прво, савест је Богом дана способност дата људима да процењују себе. Павле говори неколико пута о сопственој савести да је „добра" и „чиста" (Дела 23:1; 24:16; 1 Коринћанима 4:4). Павле је преиспитао своја дела и речи и видео да су у складу са његовим моралним и вредносним системом, који је, наравно, био базиран на Божијим мерилима. Његова савест је потврдила поштење његовог срца.
Друго, Нови завет описује савест као сведочанство за нешто. Павле каже да незнабошћци имају савест која сведочи о присуству Божијег закона уписаног у њиховим срцима, чак и кад нису имали Мојсијев закон (Римљанима 2:14-15). Он такође апелује на сопствену савест као сведока да говори истину (Римљанима 9:1) и да се понашао свето и искрено према људима (2 Коринћанима 1:12). Такође каже да му савест говори да су његова дела очигледна и Богу и савестима других људи (2 Коринћанима 5:11).
Треће, савест је у служби вредносног система особе. Незрео или слаб систем вредности производи слабу савест, док у потпуности обавештен вредносни систем ствара јак осећај за добро и зло. У хришћанском животу нечија савест може да буде вођена неадекватним разумевањем библијске истине и може да створи осећај кривице и срама који су у несразмери са одређеним проблемом. Сазревање у вери ојачава савест.
Ова последња улога савести је оно на шта је Павле мислио када је давао упутства по питању хране која је била жртвована идолима. Он је тврдио да пошто идоли нису прави Бог, није битно да ли је храна била њима жртвована или није. Међутим, неки у коринтској цркви били су слаби у свом знању и веровали су да такви богови заиста постоје. Ови незрели верници били су ужаснути мишљу да једу храну жртвовану боговима, пошто је њихова савест била пуна заблуда, неистина и сујеверних шватања. Зато Павле охрабрује оне који су зрелији у свом шватању вере да не користе своју слободу да то једу да не би навели оне који су слабије савести да посрну због њихове слободе која потиче од јаче савести.
Још једном се помиње савест у Новом завету, и то „жигосана" или безосећајна, као да је спаљена врелим гвожђем (1 Тимотеју 4:1-2). Таква савест је отврдла и окорела, и ништа више не осећа. Особа окореле савести не слуша више њене опомене, и може бескрајно да греши, обмањујући себе да је све у реду са њеном душом, а да се према другима опходи безосећајно и без сажаљења.
Као хришћани требало би да имамо чисту савест тако што ћемо бити послушни Богу и одржавати свој однос са Њим у добром стању. То радимо када примењујемо Његову Реч, непрекидно обнављајући и омекшавајући своје срце. Узимамо у обзир оне чија је савест слаба, третирамо их са хришћанском љубављу и саосећањем.
Шта је савест?
