Pitanje
Šta je savest?
Odgovor
Savest se definiše kao deo ljudske psihe koji pokreće mentalni bol i osećanje krivice kada ga povredimo i osećanje zadovoljstva i dobrostanja kada su naša dela, misli i reči u skladu sa našim vrednosnim sistemom. Grčka reč za „savest" u celom Novom zavetu je suneidēsis, i označava „moralnu svest" ili „moralnu svesnost". Savest reaguje kada su nečija dela, misli i reči u skladu ili u suprotnosti sa merilima ispravnog i pogrešnog.
Ne postoji jevrejska reč u Starom zavetu koja je podjednaka reči suneidēsis u Novom zavetu. Razlog za to može da bude jevresjko shvatanje sveta, koje je bilo kolektivno a ne individualno. Jevreji su sebe smatrali članovima zavetne zajednice koja se odnosila zajednički na Boga i Njegov zakon, a ne na pojedinca. Drugim rečima, Jevrejin je bio siguran u svoj status pred Bogom ako je jevrejski narod kao celina bio u dobrom zajedništvu sa Njim.
Novozavetni koncept savesti u svojoj prirodi više se odnosi na pojedinca i uključuje tri glavne istine. Prvo, savest je Bogom dana sposobnost data ljudima da procenjuju sebe. Pavle govori nekoliko puta o sopstvenoj savesti da je „dobra" i „čista" (Dela 23:1; 24:16; 1 Korinćanima 4:4). Pavle je preispitao svoja dela i reči i video da su u skladu sa njegovim moralnim i vrednosnim sistemom, koji je, naravno, bio baziran na Božijim merilima. Njegova savest je potvrdila poštenje njegovog srca.
Drugo, Novi zavet opisuje savest kao svedočanstvo za nešto. Pavle kaže da neznabošćci imaju savest koja svedoči o prisustvu Božijeg zakona upisanog u njihovim srcima, čak i kad nisu imali Mojsijev zakon (Rimljanima 2:14-15). On takođe apeluje na sopstvenu savest kao svedoka da govori istinu (Rimljanima 9:1) i da se ponašao sveto i iskreno prema ljudima (2 Korinćanima 1:12). Takođe kaže da mu savest govori da su njegova dela očigledna i Bogu i savestima drugih ljudi (2 Korinćanima 5:11).
Treće, savest je u službi vrednosnog sistema osobe. Nezreo ili slab sistem vrednosti proizvodi slabu savest, dok u potpunosti obavešten vrednosni sistem stvara jak osećaj za dobro i zlo. U hrišćanskom životu nečija savest može da bude vođena neadekvatnim razumevanjem biblijske istine i može da stvori osećaj krivice i srama koji su u nesrazmeri sa određenim problemom. Sazrevanje u veri ojačava savest.
Ova poslednja uloga savesti je ono na šta je Pavle mislio kada je davao uputstva po pitanju hrane koja je bila žrtvovana idolima. On je tvrdio da pošto idoli nisu pravi Bog, nije bitno da li je hrana bila njima žrtvovana ili nije. Međutim, neki u korintskoj crkvi bili su slabi u svom znanju i verovali su da takvi bogovi zaista postoje. Ovi nezreli vernici bili su užasnuti mišlju da jedu hranu žrtvovanu bogovima, pošto je njihova savest bila puna zabluda, neistina i sujevernih shvatanja. Zato Pavle ohrabruje one koji su zreliji u svom shvatanju vere da ne koriste svoju slobodu da to jedu da ne bi naveli one koji su slabije savesti da posrnu zbog njihove slobode koja potiče od jače savesti.
Još jednom se pominje savest u Novom zavetu, i to „žigosana" ili bezosećajna, kao da je spaljena vrelim gvožđem (1 Timoteju 4:1-2). Takva savest je otvrdla i okorela, i ništa više ne oseća. Osoba okorele savesti ne sluša više njene opomene, i može beskrajno da greši, obmanjujući sebe da je sve u redu sa njenom dušom, a da se prema drugima ophodi bezosećajno i bez sažaljenja.
Kao hrišćani trebalo bi da imamo čistu savest tako što ćemo biti poslušni Bogu i održavati svoj odnos sa Njim u dobrom stanju. To radimo kada primenjujemo Njegovu Reč, neprekidno obnavljajući i omekšavajući svoje srce. Uzimamo u obzir one čija je savest slaba, tretiramo ih sa hrišćanskom ljubavlju i saosećanjem.
Šta je savest?
