Питање
Како хришћански родитељи трба да се односе према смрти детета?
Одговор
Као родитељи, не можемо да искусимо трауматичније искуство од губитка детета. Природно, сви родитељи очекују да их деца наџиве. Такав губитак је догађај који доноси невероватан осећај бола И туге која не престаје. То је искуство које мења живот и представља јединствени изазов за родитеље који покушавају да изграде своје животе поново без свог детета.
Било би дрско да било ко каже родитељима како да се односе према смрти свог детета. Међутим, знамо да они који су потчинили своје животе Богу способнији да се брже опораве од губитка са већим дозом нормалности од оних који немају искрену и позитивну веру у нашем Створитеља. Како се хришћански родитељи опходе према смрти детета? Да ли Библија говори о овој теми и ако да, на који начин?
Прво, треба да нагласимо да се свака особа другачије односи према тузи. Емоције варирају у свом интензитету. Ове емоције су нормалне и природне. Друго, ниједан родитељ се никада у потпуности не опорави од губитка детета. То није болест од које се опоравимо. Већина саветника пореди то са физичком повредом која мења живот. Међутим, треба такође да знамо , да иако можемо увек да осећамо губитак, његов интензитет се смањује временом.
Вера у Бога пуног љубави и верности је оно што нас оспособљава да издржимо и опоравимо се од губитка детета, понекад на, за друге, зачуђуће начине. То је био случај Давида када је изгубио дете седам дана после рођења (2. Самуилова 12:18-19). Постоји неколико драгоцених лекција које можемо да научимо из овог библијског одломка које могу помоћи родитељима у процесу туговања да очекују будућност са надом.
Прва је да се Давид жарко молио за живот свог детета (2. Самуилова 12:16). Ово треба да буде истина за све родитеље стално, а не само када су времена тешка. Родтиељи увек треба да се моле за своју децу, да траже од Бога да их надгледа и штити. Исто тако, родитељи треба да се моле да Бог обезбеди мудрост и вођство тако да наша деца расту у одгоју у упутствима од Господа (Судије 13:12; Изреке 22:6; Ефесцима 6:4).
Друга лекција коју учимо од Давида била је његова реакција на смрт детета. Пошто је сазнао да је дете умрло, видело се прихватање ситуације које се огледало у његовим поступцима „Тада Давид уста са земље, уми се, намаза се и преобуче; па оде у дом Господњи и поклони се. Кад се врати кући, затражи да му донесу јело и јео је" (2.Самуилова 12:20). Оно што је занимљиво је да је Давид „оде у дом Господњи и поклони се". Другим речима, Давид не само да је пирхватио смрт детета, али предао је ту ствар Богу у слављењу. Способност да се слави Бог и ода му се поштовање у време искушења или кризе је моћни показатељ нашег духовног поуздања у нашег Бога. Тај поступак оспособљава нас да прихватимо реалност нашег губитка. И тако нас Бог ослобађа да наставимо са животом.
Следећа лекција открива највише. То је поуздање у сазнање да деца која умру пре него што дођу до доба признавања одговорности иду на небо. Давидов одговор за оне који постављају питање о његовом поступку у вези са смрћу свог детета је увек био велики извор утехе за родитеље вернике који су изгубили одојчад и малу децу. „ А сад кад је умрло, зашто да постим? Могу ли га повратити? Ја ћу отићи к њему, али се оно неће вратити к мени" (2. Самуилова 12:23). Давид је имао пуно сампоуздање да ће срести свог сина на небу. Овај одломак је моћни показатељ да млада деца која одлазе са овог света иду на небо.
Оплакивање губитка детета је процес који слама срце. Нема правилника који ће нас подучити како да се опходимо према процесу туговања. Међутим, саветници и они који су искусили губитак детета пружили су неколико савета који могу да помогну:
• Швати да ниси сам. Имаш Бога. Имаш своју браћу и сестре у Христу. Имаш блиске пријатеље и породицу. Ослони се на њих. Они су ту да ти помогну.
• Не постављај временска ограничења за свој опоравак. Не очекуј да прође дан, а да не помислиш на своје дете, нити то треба да желиш.
• Причај о свом детету. Важно је да са другима поделиш причу о свом детету.
• Брини се за себе и своју другу децу. Они, такође, пате. Они тугују због губитка брата или сестре и додатно су узнемирени када виде родитеља како тугује.
• Покушај да не доносиш никакве велике одлуке бар током прве године.
• Очекуј да ће дочекивање многих „првих" који прате смрт малог детета – први рођендан, први Божић итд – бити болни.
И на крају, хришћани који су изгубили дете имају велико и верно обећање Божије Речи: „Па ће отрти сваку сузу с њихових очију, и неће више бити смрти, ни жалости, ни вике, ни бола, јер оно прво прође" (Откривење 21:4).
English
Како хришћански родитељи трба да се односе према смрти детета?
