Питање
Да ли је екуменизам заснован на Библији? Да ли хришћанин треба да буде укључен у екуменски (међуверски) покрет?
Одговор
Валтер А. Елвел у књизи „Сажет еванђеоски речник теологије" дефинише екуменизам као „организовани напор да се дође до сарадње и јединства међу хришћанима". На међународном нивоу, Светски сабор цркава овако представља екуменизам и своју сврху: „Светски сабор цркава је друштво цркава које исповедају Господа Исуса Христа као Бога и Спаситеља у складу са Светим писмом и стога, желе да испуне свој заједнички позив на славу једног Бога, Оца, Сина и Светога Духа. То је заједница цркава на путу ка видљивом јединству у једној вери и једном заједништву причешћа (еухаристије), које се изражава кроз слављење и у заједничком животу у Христу. Сабор тежи да се развија ка овом заједнштву, као што се Исус молио за своје следбенике „како би свет поверовао" (Јован 17:21) (www.wцц-цое.орг). Документ који се зове „Еванђеоски и католички хришћани заједно: хришћанска мисија у трећем миленијуму", издат 1994. године који су подржали неки истакнути представници еванђеоског хришћанства и римокатолицизма је још један пример екуменизма.
Екуменизам може и шире да се дефинише: „покрет који промовише светско јединство међу свим религијама путем шире сарадње". На пример, хришћански свештеник може да позове муслиманског имама да говори за проповедаоницом или црква може да се окупи у хиндуистичком храму да би одржала заједничку молитву. Дефинисан на овај начин, екуменизам је, сасвим сигурно, погрешан. Не треба да „вучемо јарам са неверницима" (2. Коринћанима 6:14; види, такође, Галатима 1:6-9). Светлост и тама немају ништа заједничко.
У овом чланку, ограничићемо дефиницију екуменизма на „кретати се према јединству међу хришћанским групама". Поставља се право питање да ли су екуменски подухвати исправни и библијски? Да ли треба да будемо укључени са другим „хришћанима" у заједничким подухватима локално, на националном и међународном нивоу? Одговор није апсолутан. Наравно, јединство међу правим хришћанима је битно (Псалам 133:1; Јован 17:22). Али, шта ако неки од оних који исповедају хришћанство, у ствари, поричу одређене основе вере? Свака ситуација мора да се појединачно размотри. Ево неколико питања која ће нам помоћи да донесемо одлуке које одају почаст Богу у вези са екуменизмом:
Прво, да ли су сви они који се удружују заиста хришћани у библијском смислу речи? Многи људи и организације помињу име Исуса Христа и чак наводе да је Он Господ, али јасно одбацују оно што Библија каже о Њему. Очигледни примери овога су мормони и Јеховини сведоци, који се зову следбеницима Исуса Христа и тврде да су „хришћани", а ипак поричу оно што Библија говори у вези са Исусовом природом и делом. Мање очигледан пример је либерално хришћанство. Либерално хришћанство налази се у скоро свакој цркви, и иако личи на хришћанство, обично одбацује неколико суштинских истина. Либерали често поричу или умањују надахнуће и ауторитет Библије (2. Тимотеју 3:16), искључиву природу спасења у Христу (Јован 14:6; 1. Тимотеју 2:5) и потпуну зависност од Божије благодати за спасење, независно од људских дела (Римљанима 3:24, 28; Галатима 2:16; Ефесцима 2:8-9).
Данас постоји велики нагласак на екуменском заједнштву међу еванђеоским хришћанима и римокатолицима. Они који промовишу такво јединство кажу да су обе групе хришћанске и да оба система вере одају почаст Богу. Али, постоје знатне разлике између две групе. Библијско хришћанство и римокатоличанство су две различите религије које практикују разлчите ствари и другачије гледају на то како се особа спашава, на ауторитет Библије, свештенство народа, природу човека, Христово дело на крсту итд. Листа непомирљивих сетвари између оног што Библија говори и оног што говори римокатоличка црква чини овај заједнички подухват међу овим двема групама немогућим. Они који то поричу нису искрени у вези са оним у шта верују, без обзира на чијој су страни. Сваки католик који озбиљно швата своју веру одбациће оно што озбиљни еванђеоски хришћанин верује и обрнуто.
Један од аргумената екуменизма је да, често теолошки супротстављене групе, имају исто мишљење по неким питањима. Библијско хришћанство углавном се чврсто супротставља побачају, има традиционалан поглед на породицу, убеђење да треба да се брине за бескућнике и болесне, жељу за правдом у свету. Друге групе, које можда немају библијску теологију, могу имати исте ставове. Зато је некад велико искушење да се удруже снаге ради остваривања заједничких циљева. Ово води до следећег питања.
Друго, шта је крајњи циљ екуменског подухвата? Библија даје јасна упуства како хришћанин који верује у Библију треба да живи. Колошанима 3:17 каже ово: „И све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу кроз Њега″. Што се тиче наше комуникације са изгубљенима, Исус каже у Матеју 5:16: „Тако нека засветли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима″. Матеј 28:18-20 и 1. Коринћанима 2:2 чини еванђеље врхунским приоритетом. Све што чинимо треба да ода почаст и славу Богу, треба да живимо у добрим делима пред изгубљеним, умирућим светом и да свету донесемо поруку еванђеља која мења живот. Учествовање у Христовој смрти и васксењу доноси славу Богу и треба да мотивише нашу комуникацију са светом.
Што се тице екуменских подухвата, треба да се запитамо да ли се ови циљеви следе. Често је ширење еванђеља накнадна замисао, ако се, на то, уопште мисли. Уместо еванђеља, екуменизам се усредсређује на политичку или друштвену поруку. Уместо да се тежи ка томе да се преображавају срца, екуменски напори усмеравају се ка преображавању средина – политичке, друштвене или финансијске. Крајњи циљ наших поступака треба да буде спасење изгубљених грешника (Ефесцима 2:1-3). Небески анђели се радују због једног грешника који се покаје (Лука 15:10). Ништа у Бибљии не говори о томе да се анђели радују када се донесе закон, када се ископа бунар или када се поплоча улица. (Нема ништа лоше у томе да се ове ствари чине, али не сме се дозволити да оне засене еванђеље). Док размишљамо о екуменским подухватима, треба да водимо рачуна о томе да се Божије царство шири кроз евангелизацију.
Као закључак, да ли треба да будемо укључени у екуменску сарадњу са другим хришћанским црквама и другим групама верника? Ако не постоји доктринални компромис по питању основних хришћанских уверења, ако се еванђеље не умањује или не игнорише, ако верници могу да одрже јасно сведочанство пред светом и ако се Бог прославља, онда можемо слободно и радосно да се удружимо са другим верницима у раду у Божијем царству.
English
Да ли је екуменизам заснован на Библији? Да ли хришћанин треба да буде укључен у екуменски (међуверски) покрет?
