Pitanje
Da li je ekumenizam zasnovan na Bibliji? Da li hrišćanin treba da bude uključen u ekumenski (međuverski) pokret?
Odgovor
Valter A. Elvel u knjizi „Sažet evanđeoski rečnik teologije" definiše ekumenizam kao „organizovani napor da se dođe do saradnje i jedinstva među hrišćanima". Na međunarodnom nivou, Svetski sabor crkava ovako predstavlja ekumenizam i svoju svrhu: „Svetski sabor crkava je društvo crkava koje ispovedaju Gospoda Isusa Hrista kao Boga i Spasitelja u skladu sa Svetim pismom i stoga, žele da ispune svoj zajednički poziv na slavu jednog Boga, Oca, Sina i Svetoga Duha. To je zajednica crkava na putu ka vidljivom jedinstvu u jednoj veri i jednom zajedništvu pričešća (euharistije), koje se izražava kroz slavljenje i u zajedničkom životu u Hristu. Sabor teži da se razvija ka ovom zajednštvu, kao što se Isus molio za svoje sledbenike „kako bi svet poverovao" (Jovan 17:21) (www.wcc-coe.org). Dokument koji se zove „Evanđeoski i katolički hrišćani zajedno: hrišćanska misija u trećem milenijumu", izdat 1994. godine koji su podržali neki istaknuti predstavnici evanđeoskog hrišćanstva i rimokatolicizma je još jedan primer ekumenizma.
Ekumenizam može i šire da se definiše: „pokret koji promoviše svetsko jedinstvo među svim religijama putem šire saradnje". Na primer, hrišćanski sveštenik može da pozove muslimanskog imama da govori za propovedaonicom ili crkva može da se okupi u hinduističkom hramu da bi održala zajedničku molitvu. Definisan na ovaj način, ekumenizam je, sasvim sigurno, pogrešan. Ne treba da „vučemo jaram sa nevernicima" (2. Korinćanima 6:14; vidi, takođe, Galatima 1:6-9). Svetlost i tama nemaju ništa zajedničko.
U ovom članku, ograničićemo definiciju ekumenizma na „kretati se prema jedinstvu među hrišćanskim grupama". Postavlja se pravo pitanje da li su ekumenski poduhvati ispravni i biblijski? Da li treba da budemo uključeni sa drugim „hrišćanima" u zajedničkim poduhvatima lokalno, na nacionalnom i međunarodnom nivou? Odgovor nije apsolutan. Naravno, jedinstvo među pravim hrišćanima je bitno (Psalam 133:1; Jovan 17:22). Ali, šta ako neki od onih koji ispovedaju hrišćanstvo, u stvari, poriču određene osnove vere? Svaka situacija mora da se pojedinačno razmotri. Evo nekoliko pitanja koja će nam pomoći da donesemo odluke koje odaju počast Bogu u vezi sa ekumenizmom:
Prvo, da li su svi oni koji se udružuju zaista hrišćani u biblijskom smislu reči? Mnogi ljudi i organizacije pominju ime Isusa Hrista i čak navode da je On Gospod, ali jasno odbacuju ono što Biblija kaže o Njemu. Očigledni primeri ovoga su mormoni i Jehovini svedoci, koji se zovu sledbenicima Isusa Hrista i tvrde da su „hrišćani", a ipak poriču ono što Biblija govori u vezi sa Isusovom prirodom i delom. Manje očigledan primer je liberalno hrišćanstvo. Liberalno hrišćanstvo nalazi se u skoro svakoj crkvi, i iako liči na hrišćanstvo, obično odbacuje nekoliko suštinskih istina. Liberali često poriču ili umanjuju nadahnuće i autoritet Biblije (2. Timoteju 3:16), isključivu prirodu spasenja u Hristu (Jovan 14:6; 1. Timoteju 2:5) i potpunu zavisnost od Božije blagodati za spasenje, nezavisno od ljudskih dela (Rimljanima 3:24, 28; Galatima 2:16; Efescima 2:8-9).
Danas postoji veliki naglasak na ekumenskom zajednštvu među evanđeoskim hrišćanima i rimokatolicima. Oni koji promovišu takvo jedinstvo kažu da su obe grupe hrišćanske i da oba sistema vere odaju počast Bogu. Ali, postoje znatne razlike između dve grupe. Biblijsko hrišćanstvo i rimokatoličanstvo su dve različite religije koje praktikuju razlčite stvari i drugačije gledaju na to kako se osoba spašava, na autoritet Biblije, sveštenstvo naroda, prirodu čoveka, Hristovo delo na krstu itd. Lista nepomirljivih setvari između onog što Biblija govori i onog što govori rimokatolička crkva čini ovaj zajednički poduhvat među ovim dvema grupama nemogućim. Oni koji to poriču nisu iskreni u vezi sa onim u šta veruju, bez obzira na čijoj su strani. Svaki katolik koji ozbiljno shvata svoju veru odbaciće ono što ozbiljni evanđeoski hrišćanin veruje i obrnuto.
Jedan od argumenata ekumenizma je da, često teološki suprotstavljene grupe, imaju isto mišljenje po nekim pitanjima. Biblijsko hrišćanstvo uglavnom se čvrsto suprotstavlja pobačaju, ima tradicionalan pogled na porodicu, ubeđenje da treba da se brine za beskućnike i bolesne, želju za pravdom u svetu. Druge grupe, koje možda nemaju biblijsku teologiju, mogu imati iste stavove. Zato je nekad veliko iskušenje da se udruže snage radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva. Ovo vodi do sledećeg pitanja.
Drugo, šta je krajnji cilj ekumenskog poduhvata? Biblija daje jasna upustva kako hrišćanin koji veruje u Bibliju treba da živi. Kološanima 3:17 kaže ovo: „I sve što god činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa, zahvaljujući Bogu kroz Njega″. Što se tiče naše komunikacije sa izgubljenima, Isus kaže u Mateju 5:16: „Tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima″. Matej 28:18-20 i 1. Korinćanima 2:2 čini evanđelje vrhunskim prioritetom. Sve što činimo treba da oda počast i slavu Bogu, treba da živimo u dobrim delima pred izgubljenim, umirućim svetom i da svetu donesemo poruku evanđelja koja menja život. Učestvovanje u Hristovoj smrti i vasksenju donosi slavu Bogu i treba da motiviše našu komunikaciju sa svetom.
Što se tice ekumenskih poduhvata, treba da se zapitamo da li se ovi ciljevi slede. Često je širenje evanđelja naknadna zamisao, ako se, na to, uopšte misli. Umesto evanđelja, ekumenizam se usredsređuje na političku ili društvenu poruku. Umesto da se teži ka tome da se preobražavaju srca, ekumenski napori usmeravaju se ka preobražavanju sredina – političke, društvene ili finansijske. Krajnji cilj naših postupaka treba da bude spasenje izgubljenih grešnika (Efescima 2:1-3). Nebeski anđeli se raduju zbog jednog grešnika koji se pokaje (Luka 15:10). Ništa u Bibljii ne govori o tome da se anđeli raduju kada se donese zakon, kada se iskopa bunar ili kada se poploča ulica. (Nema ništa loše u tome da se ove stvari čine, ali ne sme se dozvoliti da one zasene evanđelje). Dok razmišljamo o ekumenskim poduhvatima, treba da vodimo računa o tome da se Božije carstvo širi kroz evangelizaciju.
Kao zaključak, da li treba da budemo uključeni u ekumensku saradnju sa drugim hrišćanskim crkvama i drugim grupama vernika? Ako ne postoji doktrinalni kompromis po pitanju osnovnih hrišćanskih uverenja, ako se evanđelje ne umanjuje ili ne ignoriše, ako vernici mogu da održe jasno svedočanstvo pred svetom i ako se Bog proslavlja, onda možemo slobodno i radosno da se udružimo sa drugim vernicima u radu u Božijem carstvu.
English
Da li je ekumenizam zasnovan na Bibliji? Da li hrišćanin treba da bude uključen u ekumenski (međuverski) pokret?
