Питање
Шта је прослављање?
Одговор
Кратки одговор је да је „прослављање" Божије крајње уклањање греха из живота светаца (тј. свих оних који су спашени) у њиховом вечном стању (Римљанима 8:18; 2. Коринћанима 4:17). Приликом Христовог доласка, Божија слава (Римљанима 5:2) – Његова част, слава, величанство и светост – биће остварени у нама; уместо да будемо смртници оптерећени грешном природом, бићемо промењени у свете бесмртнике који ће имати директан и несметан приступ Божијој присутности и уживаћемо у светом заједништву са Њим у вечности. Када размишљамо о прослављању, треба да се усредсредимо на Христа, јер је Он „благословена нада" за сваког хришћанина; такође, коначно прослављање можемо да сматрамо врхунцем нашег посвећења.
Наше коначно прослављање мора да причека тренутак појављивања славе нашег великог Бога и Господа Исуса Христа (Титу 2:13; 1. Тимотеју 6:14). Док се Он не врати, оптерећени смо грехом, а наше духовно чуло вида оштећено је због проклетства. „Јер сад гледамо као помоћу огледала — у загонетки, а онда ћемо лицем у лице. Сада сазнајем делимично, а онда ћу сазнати потпуно, као што сам и сам потпуно познат″ (1. Коринћанима 13:12). Сваки дан, треба да будемо вредни у Духу да умртвимо оно што је „телесно" (грешно) у нама (Римљанима 8:13).
Како и када ћемо бити коначно прослављени? Када се чује последња труба, када Исус дође, свеци ће проћи кроз темељни, тренутни преображај „али ћемо се сви изменити, у моменту, у трен ока″ — 1. Коринћанима 15:51); онда ће оно што је „распадљиво да се обуче у нераспадљивост″ (1. Коринћанима 15:53). Ипак 2. Коринћанима 3:18 јасно указује да, на тајанствени начин, „ми сви″ у садашности, „откривена лица" одражавамо славу Господњу и преображавамо се у исту слику из славе у славу (2. Коринћанима 3:18). Да неко не би помислио да је ово преображавање и трансформација (у оквиру посвећења) дело светих људи, Библија додаје још информација: „како то чини Дух Господњи". Другим речима, то је благослов који је дат сваком вернику. Ово се не односи на нашу коначно прослављање, већ на аспект посвећења којим нас Дух сада мења. Њему нека буде слава за дело нашег посвећивања у Духу и истини (Јуда 24-25; Јован 17:17; 4:23).
Треба да разумемо шта Библија подучава о природи славе — и Божије непревазиђене славе и нашег удела у тој слави приликом Његовог доласка. Божија слава се не односи само на неприступачну светлост у којој Господ обитава (1. Тимотеју 6:15-16), већ и на Његову част (Лука 2:13) и светост. Бог који се спомиње у Псалму 104:2 је исти онај Бог који се спомиње у 1. Тимотеју 6:15-16; Он је „обучен у светлост и величанство", покривајући се „светлом као плаштом" (Псалам 104:2; 93:1; Јов 37:22; 40:10). Када се Господ Исус врати у својој великој слави да изврши суд (Матеј 24:29-31; 25:31-35), Он ће то учинити као једини суверен, који једини има вечну власт (1. Тимотеју 6:14-16).
Створена бића не усуђују се да погледају Божију величанствену славу: као Језекиљ (Језекиљ 1:4-29) и Симон Петар (Лука 5:8), Исаија је био препун самопрековеравања у присуству светог Бога. Пошто је серафим рекао: „Свет, свет, свет је Господ над Војскама! Пуна је сва земља славе Његове!", Исаија је рекао: „Јао мени, погибох; јер сам човек нечистих усана и пребивам усред народа нечистих усана, а очи моје видеше краља, Господа над Војскама!" (Исаија 6:4). Чак су и серафими показали да нису били вредни да гледају у божанску славу и покривали су лица својим крилима.
За Божију славу може да се каже да је „тешка" или „значајна"; јеврејска реч кабод дословно значи „тешка или оптерећујућа"; чешће је библијска употреба те речи фигуративна (нпр. „отежала од греха"), одакле стичемо слику о „значају" особе која је часна, импресивна или вредна поштовања.
Када се Господ Исус оваплотио, Он је открио и „значај" Божије светости и пунину своје благодати и истине („и Реч се оваплоти и станова међу нама, и гледасмо њену славу, славу као јединороднога од Оца, пуног благодати и истине″ (Јован 1:14; 17:1-5). Славу коју открива оваплоћени Христос прати служба Духа (2. Коринћанима 3:7); она је непроменљива и стална (Исаија 4:6-7; Јов 14:2; Псалам 102:11; 103:15; Јаковљева 1:10). Раније манифестације Божије славе биле су привремене, као што је слава која је полако нестајала са Мосјиевог лица. Мојсије је заклонио своје лице, тако да Израелци тврдог срца нису могли да виде славу која је полако нестајала (2. Коринћанима 3:13), али, у нашем случају, тај заклон је уклонио Христос и ми одражавамо Господњу славу и тражимо, уз помоћ Духа, да будемо као Он.
У својој првосвештеничкој молитви, Господ Исус је захтевао да нас Бог посвети у Његовој истини (тј. да нас учини светима; Јован 17:17); посвећење је неопходно ако желимо да видимо Исусову славу и будемо са Њим у вечном заједништву (Јован17:21-24). „Оче, желим да они, које си ми дао, буду са мном тамо где сам ја, да гледају моју славу, коју си ми дао, зато што си ме љубио пре створења света″ (Јован 17:24). Ако прослављање светаца прати шему која је откривена у Библији, она мора да подразумева учествовање у Божијој слави (тј. светости).
Према Филипљанима 3:20-21, наше држављанство је на небу, а када се наш Спаситељ врати, Он ће преобразити наша понижена тела „да буду саобразна Његовом славном телу″. Иако још није откривено шта ћемо постати, знамо да, када се Он врати, у великој слави, бићемо као Он, јер ћемо га видети онаквим каквим јесте (1. Јованова 3:2). Бићемо потпуно саобразни лику Господа Исуса и бићемо као Он тако што ће наша људскост бити ослобођена греха и његових последица. Наша благословена нада треба да нас подстакне на светост, за коју нас Дух оспособљава. „И свако, ко има ову наду у њега, себе посвећује — као што је и он свет″ (1. Јованова 3:3).
English
Шта је прослављање?
