Pitanje
Šta je proslavljanje?
Odgovor
Kratki odgovor je da je „proslavljanje" Božije krajnje uklanjanje greha iz života svetaca (tj. svih onih koji su spašeni) u njihovom večnom stanju (Rimljanima 8:18; 2. Korinćanima 4:17). Prilikom Hristovog dolaska, Božija slava (Rimljanima 5:2) – Njegova čast, slava, veličanstvo i svetost – biće ostvareni u nama; umesto da budemo smrtnici opterećeni grešnom prirodom, bićemo promenjeni u svete besmrtnike koji će imati direktan i nesmetan pristup Božijoj prisutnosti i uživaćemo u svetom zajedništvu sa Njim u večnosti. Kada razmišljamo o proslavljanju, treba da se usredsredimo na Hrista, jer je On „blagoslovena nada" za svakog hrišćanina; takođe, konačno proslavljanje možemo da smatramo vrhuncem našeg posvećenja.
Naše konačno proslavljanje mora da pričeka trenutak pojavljivanja slave našeg velikog Boga i Gospoda Isusa Hrista (Titu 2:13; 1. Timoteju 6:14). Dok se On ne vrati, opterećeni smo grehom, a naše duhovno čulo vida oštećeno je zbog prokletstva. „Jer sad gledamo kao pomoću ogledala — u zagonetki, a onda ćemo licem u lice. Sada saznajem delimično, a onda ću saznati potpuno, kao što sam i sam potpuno poznat″ (1. Korinćanima 13:12). Svaki dan, treba da budemo vredni u Duhu da umrtvimo ono što je „telesno" (grešno) u nama (Rimljanima 8:13).
Kako i kada ćemo biti konačno proslavljeni? Kada se čuje poslednja truba, kada Isus dođe, sveci će proći kroz temeljni, trenutni preobražaj „ali ćemo se svi izmeniti, u momentu, u tren oka″ — 1. Korinćanima 15:51); onda će ono što je „raspadljivo da se obuče u neraspadljivost″ (1. Korinćanima 15:53). Ipak 2. Korinćanima 3:18 jasno ukazuje da, na tajanstveni način, „mi svi″ u sadašnosti, „otkrivena lica" odražavamo slavu Gospodnju i preobražavamo se u istu sliku iz slave u slavu (2. Korinćanima 3:18). Da neko ne bi pomislio da je ovo preobražavanje i transformacija (u okviru posvećenja) delo svetih ljudi, Biblija dodaje još informacija: „kako to čini Duh Gospodnji". Drugim rečima, to je blagoslov koji je dat svakom verniku. Ovo se ne odnosi na našu konačno proslavljanje, već na aspekt posvećenja kojim nas Duh sada menja. Njemu neka bude slava za delo našeg posvećivanja u Duhu i istini (Juda 24-25; Jovan 17:17; 4:23).
Treba da razumemo šta Biblija podučava o prirodi slave — i Božije neprevaziđene slave i našeg udela u toj slavi prilikom Njegovog dolaska. Božija slava se ne odnosi samo na nepristupačnu svetlost u kojoj Gospod obitava (1. Timoteju 6:15-16), već i na Njegovu čast (Luka 2:13) i svetost. Bog koji se spominje u Psalmu 104:2 je isti onaj Bog koji se spominje u 1. Timoteju 6:15-16; On je „obučen u svetlost i veličanstvo", pokrivajući se „svetlom kao plaštom" (Psalam 104:2; 93:1; Jov 37:22; 40:10). Kada se Gospod Isus vrati u svojoj velikoj slavi da izvrši sud (Matej 24:29-31; 25:31-35), On će to učiniti kao jedini suveren, koji jedini ima večnu vlast (1. Timoteju 6:14-16).
Stvorena bića ne usuđuju se da pogledaju Božiju veličanstvenu slavu: kao Jezekilj (Jezekilj 1:4-29) i Simon Petar (Luka 5:8), Isaija je bio prepun samoprekoveravanja u prisustvu svetog Boga. Pošto je serafim rekao: „Svet, svet, svet je Gospod nad Vojskama! Puna je sva zemlja slave Njegove!", Isaija je rekao: „Jao meni, pogiboh; jer sam čovek nečistih usana i prebivam usred naroda nečistih usana, a oči moje videše kralja, Gospoda nad Vojskama!" (Isaija 6:4). Čak su i serafimi pokazali da nisu bili vredni da gledaju u božansku slavu i pokrivali su lica svojim krilima.
Za Božiju slavu može da se kaže da je „teška" ili „značajna"; jevrejska reč kabod doslovno znači „teška ili opterećujuća"; češće je biblijska upotreba te reči figurativna (npr. „otežala od greha"), odakle stičemo sliku o „značaju" osobe koja je časna, impresivna ili vredna poštovanja.
Kada se Gospod Isus ovaplotio, On je otkrio i „značaj" Božije svetosti i puninu svoje blagodati i istine („i Reč se ovaploti i stanova među nama, i gledasmo njenu slavu, slavu kao jedinorodnoga od Oca, punog blagodati i istine″ (Jovan 1:14; 17:1-5). Slavu koju otkriva ovaploćeni Hristos prati služba Duha (2. Korinćanima 3:7); ona je nepromenljiva i stalna (Isaija 4:6-7; Jov 14:2; Psalam 102:11; 103:15; Jakovljeva 1:10). Ranije manifestacije Božije slave bile su privremene, kao što je slava koja je polako nestajala sa Mosjievog lica. Mojsije je zaklonio svoje lice, tako da Izraelci tvrdog srca nisu mogli da vide slavu koja je polako nestajala (2. Korinćanima 3:13), ali, u našem slučaju, taj zaklon je uklonio Hristos i mi odražavamo Gospodnju slavu i tražimo, uz pomoć Duha, da budemo kao On.
U svojoj prvosvešteničkoj molitvi, Gospod Isus je zahtevao da nas Bog posveti u Njegovoj istini (tj. da nas učini svetima; Jovan 17:17); posvećenje je neophodno ako želimo da vidimo Isusovu slavu i budemo sa Njim u večnom zajedništvu (Jovan17:21-24). „Oče, želim da oni, koje si mi dao, budu sa mnom tamo gde sam ja, da gledaju moju slavu, koju si mi dao, zato što si me ljubio pre stvorenja sveta″ (Jovan 17:24). Ako proslavljanje svetaca prati šemu koja je otkrivena u Bibliji, ona mora da podrazumeva učestvovanje u Božijoj slavi (tj. svetosti).
Prema Filipljanima 3:20-21, naše državljanstvo je na nebu, a kada se naš Spasitelj vrati, On će preobraziti naša ponižena tela „da budu saobrazna Njegovom slavnom telu″. Iako još nije otkriveno šta ćemo postati, znamo da, kada se On vrati, u velikoj slavi, bićemo kao On, jer ćemo ga videti onakvim kakvim jeste (1. Jovanova 3:2). Bićemo potpuno saobrazni liku Gospoda Isusa i bićemo kao On tako što će naša ljudskost biti oslobođena greha i njegovih posledica. Naša blagoslovena nada treba da nas podstakne na svetost, za koju nas Duh osposobljava. „I svako, ko ima ovu nadu u njega, sebe posvećuje — kao što je i on svet″ (1. Jovanova 3:3).
English
Šta je proslavljanje?
