Питање
Да ли је сличност између људског ДНК и ДНК шимпанзе доказ за еволуцију?
Одговор
Однедавно, мапирање генома омогућило је детаљно упоређивање између ДНК-а људи и шимпанзи. Многи људи тврде да људи и шимпанзе деле око 98 посто ДНК-а. Ово се често узима као поуздан доказ о заједничком пореклу мајмуна и људи. Да ли је тај аргумент одржив? Да ли је то заиста чињеница која дефинитивно доказује заједничко порекло људи и шимпанзи. Наш аргумент је да је овај проценат нетачан. У ствари, када се ближе испитају подаци, поређење генома људи и шимпанзи противурече оном што предвиђа еволуција.
У стварности, генетске разлике између људи и шимпанзи су вероватно веће од 2 процента. Недавне студије су показале да је тачна генетска различитост између људи и шимпанзи вероватно ближе 5 посто. Стога, „преко 98 процената" је вероватно претеривање.
Разлике у низу ДНК људи и шимпанзи вероватно нису распоређене насумице у геному. Уместо тога, разлике се налазе у групама (кластерима). У ствари, на тим специфичним локацијама, геном шимпанзе је сличнији геномима других примата. Људски геном је онај који се издваја од осталих. Научници те кластере често називају љуским убрзаним регионима (хуман аццелератед регионс mdash; ХАР), јер људски геном, наводно, има исто порекло са шимпанзом. Ови људски убрзани региони налазе се у сегментима ДНК-а који не врше кодирање за гене. Али, ово од нас захтева да верујемо да је еволуција, насумице, изазвала ове нагле промене да се десе на местима где ове промене чине битну разлику у функционисању организма које су неопходне да би се створило људско биће.
Ова насумична срећа чини причу невероватном. Али она постаје и боља. Неки људски удаљени региони пронађени су у ДНК-а сегментима који врше кодирање за гене и овде се наилази на друге бројне потешкоће. Еволуција предвиђа да су људи настали од заједничког претка шимпанзе и људи путем природне селекције преко случајних варијација које су настале због мутација. Међутим, недавно истраживање открива управо супротно. Удаљени људски региони који су пронађени у протеински кодираним генима не доказују мутације које су изабране због њиховог повољног фенотипа, већ управо супротно. Генетске промене су пружиле доказе да су, суштински, шкодљиве. Оне су се усталиле у популацији, не због тога што су пружале неку физиолошку предност, већ, упркос томе што су биле штетне. Такви резултати немају много смисла унутар еволуцијског оквира.
Јасно је да удаљени људски региони показују тренд у коме разлике које се посматрају у људском ДНК-а (у поређењу са сличним врстама) увећавају садржај гаунина-цитозина (Г-Ц) тог посебног региона ДНК-а низа. Еволуција предвиђа да тај садржај основног гена треба да остане константан, како природна селекција бира ДНК мутације које побољшавају протеин. Ако је еволуција истинита, не треба да очекујемо сталан тренд увећавања Г-Ц садржаја.
Удаљени људски региони (ХАР) нису увек ограничени због протеински кодираног дела гена, већ се често пружају ван граница према бочним низовима. Ово указује да те разлике, које се уочавају у људском ДНК-а, нису, у ствари, последица природне селекције која побољшава протеин који ген кодира. Удаљени људски региони често имају тенденцију да се групишу у један део гена, у и око једног ексона (уместо у цео ген) и имају тенденцију да стварају релацију са мушком (али не и женском) поновном комбинацијом. Ово опажање нема много смисла у светлу еволуције.
У закључку, колико год да су генетске сличности људи и шимпанзи биле интересантне, оне нису доказ за дарвинизам. Дизајн, такође, може да их објасни. Дизајнери често стварају различите производе користећи сличне делове, материјале и аранжмане. Заједнички постотак тиче се делова нашег ДНК-а који резултирају у протеинима. Има више смисла да Дизајнер природе користи исте протеине да би обавио исту функцију у различитим организмима.
English
Да ли је сличност између људског ДНК и ДНК шимпанзе доказ за еволуцију?
