Pitanje
Da li je sličnost između ljudskog DNK i DNK šimpanze dokaz za evoluciju?
Odgovor
Odnedavno, mapiranje genoma omogućilo je detaljno upoređivanje između DNK-a ljudi i šimpanzi. Mnogi ljudi tvrde da ljudi i šimpanze dele oko 98 posto DNK-a. Ovo se često uzima kao pouzdan dokaz o zajedničkom poreklu majmuna i ljudi. Da li je taj argument održiv? Da li je to zaista činjenica koja definitivno dokazuje zajedničko poreklo ljudi i šimpanzi. Naš argument je da je ovaj procenat netačan. U stvari, kada se bliže ispitaju podaci, poređenje genoma ljudi i šimpanzi protivureče onom što predviđa evolucija.
U stvarnosti, genetske razlike između ljudi i šimpanzi su verovatno veće od 2 procenta. Nedavne studije su pokazale da je tačna genetska različitost između ljudi i šimpanzi verovatno bliže 5 posto. Stoga, „preko 98 procenata" je verovatno preterivanje.
Razlike u nizu DNK ljudi i šimpanzi verovatno nisu raspoređene nasumice u genomu. Umesto toga, razlike se nalaze u grupama (klasterima). U stvari, na tim specifičnim lokacijama, genom šimpanze je sličniji genomima drugih primata. Ljudski genom je onaj koji se izdvaja od ostalih. Naučnici te klastere često nazivaju ljuskim ubrzanim regionima (human accelerated regions — HAR), jer ljudski genom, navodno, ima isto poreklo sa šimpanzom. Ovi ljudski ubrzani regioni nalaze se u segmentima DNK-a koji ne vrše kodiranje za gene. Ali, ovo od nas zahteva da verujemo da je evolucija, nasumice, izazvala ove nagle promene da se dese na mestima gde ove promene čine bitnu razliku u funkcionisanju organizma koje su neophodne da bi se stvorilo ljudsko biće.
Ova nasumična sreća čini priču neverovatnom. Ali ona postaje i bolja. Neki ljudski udaljeni regioni pronađeni su u DNK-a segmentima koji vrše kodiranje za gene i ovde se nailazi na druge brojne poteškoće. Evolucija predviđa da su ljudi nastali od zajedničkog pretka šimpanze i ljudi putem prirodne selekcije preko slučajnih varijacija koje su nastale zbog mutacija. Međutim, nedavno istraživanje otkriva upravo suprotno. Udaljeni ljudski regioni koji su pronađeni u proteinski kodiranim genima ne dokazuju mutacije koje su izabrane zbog njihovog povoljnog fenotipa, već upravo suprotno. Genetske promene su pružile dokaze da su, suštinski, škodljive. One su se ustalile u populaciji, ne zbog toga što su pružale neku fiziološku prednost, već, uprkos tome što su bile štetne. Takvi rezultati nemaju mnogo smisla unutar evolucijskog okvira.
Jasno je da udaljeni ljudski regioni pokazuju trend u kome razlike koje se posmatraju u ljudskom DNK-a (u poređenju sa sličnim vrstama) uvećavaju sadržaj gaunina-citozina (G-C) tog posebnog regiona DNK-a niza. Evolucija predviđa da taj sadržaj osnovnog gena treba da ostane konstantan, kako prirodna selekcija bira DNK mutacije koje poboljšavaju protein. Ako je evolucija istinita, ne treba da očekujemo stalan trend uvećavanja G-C sadržaja.
Udaljeni ljudski regioni (HAR) nisu uvek ograničeni zbog proteinski kodiranog dela gena, već se često pružaju van granica prema bočnim nizovima. Ovo ukazuje da te razlike, koje se uočavaju u ljudskom DNK-a, nisu, u stvari, posledica prirodne selekcije koja poboljšava protein koji gen kodira. Udaljeni ljudski regioni često imaju tendenciju da se grupišu u jedan deo gena, u i oko jednog eksona (umesto u ceo gen) i imaju tendenciju da stvaraju relaciju sa muškom (ali ne i ženskom) ponovnom kombinacijom. Ovo opažanje nema mnogo smisla u svetlu evolucije.
U zaključku, koliko god da su genetske sličnosti ljudi i šimpanzi bile interesantne, one nisu dokaz za darvinizam. Dizajn, takođe, može da ih objasni. Dizajneri često stvaraju različite proizvode koristeći slične delove, materijale i aranžmane. Zajednički postotak tiče se delova našeg DNK-a koji rezultiraju u proteinima. Ima više smisla da Dizajner prirode koristi iste proteine da bi obavio istu funkciju u različitim organizmima.
English
Da li je sličnost između ljudskog DNK i DNK šimpanze dokaz za evoluciju?
