Питање
Ја сам родитељ; како да пустим своју одраслу децу?
Одговор
Да пусте одраслу децу је борба за све родитеље, и хришц́ане и нехришц́ане. Када узмемо у обзир да је скоро двадесет година нашег живота уложено у подизање, неговање и бригу о детету, лако је схватити зашто је напуштање те улоге застрашујуц́и задатак. За вец́ину родитеља, васпитање деце изискује време, енергију, љубав и бригу вец́ две деценије. Улажемо своја срца, ум и дух у њихово физичко, емоционално, социјално и духовно благостање и може бити веома тешко када се тај део нашег живота заврши. Родитељи који се нађу у „празном гнезду“ често се боре да пронађу одговарајуц́у равнотежу између љубави и бриге за своју одраслу децу, док се одупиру импулсу да наставе да контролишу.
Библијски гледано, знамо да Бог улогу родитеља схвата веома озбиљно. Свето писмо обилује упозорењима о добром родитељству. Родитељи треба да одгајају децу с „Господњом поуком и опоменом“, да их не фрустрирају и раздражују (Ефешанима 6:4). Ми треба да „васпитавамо дете за пут којим му ваља ићи“ (Приче Соломонове 22:6), дајуц́и му добре дарове (Матеј 7:11), да га волимо и да га дисциплинујемо његовог добра ради (Приче Соломонове 13:24) и да се старамо о његовом потребама (1. Тимотеју 5:8). Иронија је у томе да често, родитељи који своју улогу најозбиљније схватају и који то раде сјајно се највише боре да пусте своју одраслу децу да живе свој живот. Чини се да мајке више него очеви доживљавају потешкоц́е, вероватно због снажног мајчиног порива да негује и брине се о деци и количине времена које проводи са њима док расту.
У суштини, један од разлога зашто је тешко да пустимо своју децу, лежи у одређеној количини страха. Свет је застрашујуц́е место, а бројне приче о страшним стварима које се дешавају повец́авају наше страхове. Када су наша деца мала, можемо да пратимо сваки њихов тренутак, контролишемо њихово окружење и чувамо њихову безбедност. Али како расту и сазревају, почињу сами да одлазе у свет. Више не контролишемо сваки њихов покрет, с ким се виђају, где иду и шта раде. За хришц́анског родитеља, ово је место где вера улази у причу. Можда ништа на земљи не испитује нашу веру од времена када наша деца почну да прекидају везе које су их држале уз нас. Пустити децу не значи једноставно пустити их у свет да се сами брину. То значи да их предамо нашем небеском Оцу који их воли више него што бисмо ми икада могли и који их води и чува у складу са својом савршеном вољом. Реалност је да су они Његова деца; они припадају Њему, а не нама. Позајмио нам их је на неко време и дао нам упутства како да се бринемо о њима. Али на крају, морамо му их вратити и веровати да ц́е их Он волети и неговати њихов дух на исти начин на који смо их ми неговали физички. Што Му више верујемо, то смо мање уплашени и спремнији смо да му предамо своју децу. Као и са многим стварима у хришц́анском животу, способност да то урадимо зависи од тога колико добро познајемо свог Бога и колико времена проводимо у Његовој Речи. Не можемо веровати некоме кога не познајемо и не можемо да упознамо Бога осим кроз Свето писмо. Када Бог обец́ава да нас нец́е искушавати преко наше могуц́ности да то издржимо (1. Коринц́анима 10:13), како можемо да верујемо у то ако не знамо у својим срцима да је Он веран? 5. Мојсијева 7:9 каже: „Стога, знај да је Господ, Бог твој, прави Бог, верни Бог који држи свој савез и исказује милост до хиљаду колена онима који га воле и држе његове заповести.” 5. Мојсијева 32:4 се слаже: „Он је Стена, без мане је дело Његово, јер праведни су сви путеви Његови. Бог је веран, Он је беспрекоран, праведан је Он и правичан.” Ако припадамо Њему, Он ц́е бити веран нама и нашој деци и што га више познајемо и Му верујемо, то ц́емо више моц́и да своју децу ставимо у Његове способне руке. Недостатак вере у Њега и Његове намере за нашу децу ц́е резултирати неспособношц́у или неспремношц́у да пустимо своју децу.
Која је онда улога родитеља када деца постају одрасли? Свакако смисао пуштања није у томе да их напустимо. Ми смо и даље њихови родитељи и увек ц́емо то бити. Али, иако их више не одгајамо и не чувамо физички и даље смо забринути за њихово добро. Ако смо ми у Христу и наша деца су такође наша брац́а и сестре у Христу. Ми се односимо према њима као и према другим нашим пријатељима у Господу. Најважније је да се молимо за њих. Да их охрабрујемо у њиховом ходу са Богом, нудец́и им савете када су им потребни. Да им понудимо помоц́ ако им је потребна и да прихватамо њихову одлуку да ли ће је прихватити или одбити. И на крају да поштујемо њихову приватност баш као сваке друге одрасле особе. Када родитељи коначно пусте одраслу децу, често проналазе јачи, дубљи и испуњенији однос него што су икада могли да замисле.
English
Ја сам родитељ; како да пустим своју одраслу децу?
