Pitanje
Ja sam roditelj; kako da pustim svoju odraslu decu?
Odgovor
Da puste odraslu decu je borba za sve roditelje, i hrišćane i nehrišćane. Kada uzmemo u obzir da je skoro dvadeset godina našeg života uloženo u podizanje, negovanje i brigu o detetu, lako je shvatiti zašto je napuštanje te uloge zastrašujući zadatak. Za većinu roditelja, vaspitanje dece iziskuje vreme, energiju, ljubav i brigu već dve decenije. Ulažemo svoja srca, um i duh u njihovo fizičko, emocionalno, socijalno i duhovno blagostanje i može biti veoma teško kada se taj deo našeg života završi. Roditelji koji se nađu u „praznom gnezdu“ često se bore da pronađu odgovarajuću ravnotežu između ljubavi i brige za svoju odraslu decu, dok se odupiru impulsu da nastave da kontrolišu.
Biblijski gledano, znamo da Bog ulogu roditelja shvata veoma ozbiljno. Sveto pismo obiluje upozorenjima o dobrom roditeljstvu. Roditelji treba da odgajaju decu s „Gospodnjom poukom i opomenom“, da ih ne frustriraju i razdražuju (Efešanima 6:4). Mi treba da „vaspitavamo dete za put kojim mu valja ići“ (Priče Solomonove 22:6), dajući mu dobre darove (Matej 7:11), da ga volimo i da ga disciplinujemo njegovog dobra radi (Priče Solomonove 13:24) i da se staramo o njegovom potrebama (1. Timoteju 5:8). Ironija je u tome da često, roditelji koji svoju ulogu najozbiljnije shvataju i koji to rade sjajno se najviše bore da puste svoju odraslu decu da žive svoj život. Čini se da majke više nego očevi doživljavaju poteškoće, verovatno zbog snažnog majčinog poriva da neguje i brine se o deci i količine vremena koje provodi sa njima dok rastu.
U suštini, jedan od razloga zašto je teško da pustimo svoju decu, leži u određenoj količini straha. Svet je zastrašujuće mesto, a brojne priče o strašnim stvarima koje se dešavaju povećavaju naše strahove. Kada su naša deca mala, možemo da pratimo svaki njihov trenutak, kontrolišemo njihovo okruženje i čuvamo njihovu bezbednost. Ali kako rastu i sazrevaju, počinju sami da odlaze u svet. Više ne kontrolišemo svaki njihov pokret, s kim se viđaju, gde idu i šta rade. Za hrišćanskog roditelja, ovo je mesto gde vera ulazi u priču. Možda ništa na zemlji ne ispituje našu veru od vremena kada naša deca počnu da prekidaju veze koje su ih držale uz nas. Pustiti decu ne znači jednostavno pustiti ih u svet da se sami brinu. To znači da ih predamo našem nebeskom Ocu koji ih voli više nego što bismo mi ikada mogli i koji ih vodi i čuva u skladu sa svojom savršenom voljom. Realnost je da su oni Njegova deca; oni pripadaju Njemu, a ne nama. Pozajmio nam ih je na neko vreme i dao nam uputstva kako da se brinemo o njima. Ali na kraju, moramo mu ih vratiti i verovati da će ih On voleti i negovati njihov duh na isti način na koji smo ih mi negovali fizički. Što Mu više verujemo, to smo manje uplašeni i spremniji smo da mu predamo svoju decu. Kao i sa mnogim stvarima u hrišćanskom životu, sposobnost da to uradimo zavisi od toga koliko dobro poznajemo svog Boga i koliko vremena provodimo u Njegovoj Reči. Ne možemo verovati nekome koga ne poznajemo i ne možemo da upoznamo Boga osim kroz Sveto pismo. Kada Bog obećava da nas neće iskušavati preko naše mogućnosti da to izdržimo (1. Korinćanima 10:13), kako možemo da verujemo u to ako ne znamo u svojim srcima da je On veran? 5. Mojsijeva 7:9 kaže: „Stoga, znaj da je Gospod, Bog tvoj, pravi Bog, verni Bog koji drži svoj savez i iskazuje milost do hiljadu kolena onima koji ga vole i drže njegove zapovesti.” 5. Mojsijeva 32:4 se slaže: „On je Stena, bez mane je delo Njegovo, jer pravedni su svi putevi Njegovi. Bog je veran, On je besprekoran, pravedan je On i pravičan.” Ako pripadamo Njemu, On će biti veran nama i našoj deci i što ga više poznajemo i Mu verujemo, to ćemo više moći da svoju decu stavimo u Njegove sposobne ruke. Nedostatak vere u Njega i Njegove namere za našu decu će rezultirati nesposobnošću ili nespremnošću da pustimo svoju decu.
Koja je onda uloga roditelja kada deca postaju odrasli? Svakako smisao puštanja nije u tome da ih napustimo. Mi smo i dalje njihovi roditelji i uvek ćemo to biti. Ali, iako ih više ne odgajamo i ne čuvamo fizički i dalje smo zabrinuti za njihovo dobro. Ako smo mi u Hristu i naša deca su takođe naša braća i sestre u Hristu. Mi se odnosimo prema njima kao i prema drugim našim prijateljima u Gospodu. Najvažnije je da se molimo za njih. Da ih ohrabrujemo u njihovom hodu sa Bogom, nudeći im savete kada su im potrebni. Da im ponudimo pomoć ako im je potrebna i da prihvatamo njihovu odluku da li će je prihvatiti ili odbiti. I na kraju da poštujemo njihovu privatnost baš kao svake druge odrasle osobe. Kada roditelji konačno puste odraslu decu, često pronalaze jači, dublji i ispunjeniji odnos nego što su ikada mogli da zamisle.
English
Ja sam roditelj; kako da pustim svoju odraslu decu?
