Питање
Шта је природна теологија?
Одговор
Природна теологија је проучавање Бога на основу посматрања природе, која се разликује од „натприродне" или откривене теологије, која се заснива на посебним откривењима. Пошто је посматрање природе интелектуална радња, природна теологија обухвата људску филозофију и расуђивање као средство познавања Бога.
Испитивањем структуре и функционисања зевалице, могу, разумски, да закључим да је Бог који је створио зевалицу моћан и мудар – то је природна теологија. Испитујући контекст и значење Јована 3:16, могу, користећи расуђивање, да закључим да је Бог пун љубави и великодушан – то је откривена теологија.
Подела теологије на „природну" и „откривену" почиње из дела римокатоличког теолога Томаса Аквинског (1224-1274). Покушавајући да примени Аристототелову логику на хришћанску веру, Аквински је наглашавао људску способност да швати одређене истине о Богу из саме природе. Међутим, Аквински је остао при ставу да је људско расуђивање и даље споредно у односу на Божије откривење, како је подучавала црква. Аквински је опрезно правио разлику између оног што треба да буде „природно расуђивање" од доктриналних начела, називајући истине које се стичу из природе „преамбулама чланака вере" (Сумма Тхеологица, Први део, Питање 2, Члан 2). То јест, расуђивање може да води до вере, али не може да замени веру.
Касније, теолози су преузели Аквинову идеју и проширили је. Други писци који су наглашавали природну теологију, били су Самјуел Кларк, Вилијам Пели и Имануел Кант. Током година, аспект чудесног је био умањиван док је хришћанство било сведено све више и више на „рационалну" филозофију.
Деисти су се ослањали, искључиво, на природну теологију у свом сазнавању о Богу, а потпуно искључивали посебно откривење. За деисту, Бог се не може сазнати, осим путем природе, а Библија није неопходна. Зато је деиста Томас Џеферсон дословно избацио све извештаје о чудима из своје Библије – он је желео само природну теологију.
Песници романтизма, у целини, залагали су се за природну теологију. Иако су наглашавали човечјие емоције над његовим интелектом, они су, стално, истицали врлину и узвишеност природе. Једна врло јасна презентација природне теологије је позната песма „Дуга" Вилијема Вордсворта, која се завршава овим стиховима: „Волео бих да моји дани буду/везани природном побожношћу″. Вордсворт жели „природну" наспрам „натприродне" побожности. Његова духовност укорењена је у природном свету; радост коју осети када види дугу је, за њега, најистинскије слављење Бога. Они који данас кажу: „Осећам се ближе Богу када ходам кроз шуму, него у цркви" изражавају Вордсвортово виђење природне теологије.
Претеран нагласак на природну теологију чак се прилагодио пантеизму. Неки су проширили идеју да је природа израз Бога на то да је природан продужетак Бога. Пошто смо, логички, ми део природе,ми смо сви мали део Бога и стога, можемо га познавати.
У модернијим временима „природна теологија" може, такође, да се односи на покушај да се споји људско знање из сваке области науке, религије, историје и природе. Нова природна теологија трага за узвишеном „свеобухватном реалношћу" у којој човечанство постоји, али је фокус на човечанству, не на Богу; последично, то је само други облик хуманизма.
Ево неких библијских тачака које се тичу природне теологије:
Библија подучава да основно разумевање Бога може да се стекне на основу природе; посебно, можемо да видимо „Његову вечну силу и божанство″ (Римљанима 1:20). Ми ово зовемо „опште откривење" (види, такође, Псалам 19:1-3).
1) Контекст Римљана 1 указује да такво основно разумевање Божијег постојања и силе није довољно да води особу до спасења. У ствари, паганско урођено знање о Богу (кроз природу) било је извитоперено и водило је до осуед, уместо до спасења.
2) Природна теологија може да наведе неког да теоретише да је Бог невидљив, свемоћан и мудар, али то су све апстрактне особине неименованог „врховног бића". Природна теологија не може да подучава о Божијој љубави, милости или суду и бескорисна је да доведе било кога до спасоносне вере у Исуса Христа. „Како ће, пак, чути без проповедника? (Римљанима 10:14).
3) Човеков пад утиче на целокупну личност, укључујући и интелект. Ослањањање на природну теологију подразумева да људско расуђивање није било окаљано првобитним грехом, иако Библија говори о „изопаченом уму" (Римљаима 1:28), „непријатељском уму" (Римљанима 8:7), „поквареном уму" (1. Тимотеју 6:5), „окорелом уму" (2. Коринћанима 3:14), „ослепљеном уму" (2. Коринћанима 4:4), и потребни да се наш уму обнавља (Римљаима 2:2).
Природна теологија је корисна утолико што Бог јесте створио свет и свет и даље указује на Њега као Створитеља. Међутим, с обизорм на посрнуло стање нашег интелекта, не можемо исправно да протумачимо чак ни то без Божијег посебног откривења. Потребна нам је Божије благодатно посредовање да бисмо пронашли назад пут до Њега. Оно што нам је потребно више од свега је вера у Библију и Исуса Христа (2. Петрова 1:19).
English
Шта је природна теологија?
