Pitanje
Šta je prirodna teologija?
Odgovor
Prirodna teologija je proučavanje Boga na osnovu posmatranja prirode, koja se razlikuje od „natprirodne" ili otkrivene teologije, koja se zasniva na posebnim otkrivenjima. Pošto je posmatranje prirode intelektualna radnja, prirodna teologija obuhvata ljudsku filozofiju i rasuđivanje kao sredstvo poznavanja Boga.
Ispitivanjem strukture i funkcionisanja zevalice, mogu, razumski, da zaključim da je Bog koji je stvorio zevalicu moćan i mudar – to je prirodna teologija. Ispitujući kontekst i značenje Jovana 3:16, mogu, koristeći rasuđivanje, da zaključim da je Bog pun ljubavi i velikodušan – to je otkrivena teologija.
Podela teologije na „prirodnu" i „otkrivenu" počinje iz dela rimokatoličkog teologa Tomasa Akvinskog (1224-1274). Pokušavajući da primeni Aristototelovu logiku na hrišćansku veru, Akvinski je naglašavao ljudsku sposobnost da shvati određene istine o Bogu iz same prirode. Međutim, Akvinski je ostao pri stavu da je ljudsko rasuđivanje i dalje sporedno u odnosu na Božije otkrivenje, kako je podučavala crkva. Akvinski je oprezno pravio razliku između onog što treba da bude „prirodno rasuđivanje" od doktrinalnih načela, nazivajući istine koje se stiču iz prirode „preambulama članaka vere" (Summa Theologica, Prvi deo, Pitanje 2, Član 2). To jest, rasuđivanje može da vodi do vere, ali ne može da zameni veru.
Kasnije, teolozi su preuzeli Akvinovu ideju i proširili je. Drugi pisci koji su naglašavali prirodnu teologiju, bili su Samjuel Klark, Vilijam Peli i Imanuel Kant. Tokom godina, aspekt čudesnog je bio umanjivan dok je hrišćanstvo bilo svedeno sve više i više na „racionalnu" filozofiju.
Deisti su se oslanjali, isključivo, na prirodnu teologiju u svom saznavanju o Bogu, a potpuno isključivali posebno otkrivenje. Za deistu, Bog se ne može saznati, osim putem prirode, a Biblija nije neophodna. Zato je deista Tomas Džeferson doslovno izbacio sve izveštaje o čudima iz svoje Biblije – on je želeo samo prirodnu teologiju.
Pesnici romantizma, u celini, zalagali su se za prirodnu teologiju. Iako su naglašavali čovečjie emocije nad njegovim intelektom, oni su, stalno, isticali vrlinu i uzvišenost prirode. Jedna vrlo jasna prezentacija prirodne teologije je poznata pesma „Duga" Vilijema Vordsvorta, koja se završava ovim stihovima: „Voleo bih da moji dani budu/vezani prirodnom pobožnošću″. Vordsvort želi „prirodnu" naspram „natprirodne" pobožnosti. Njegova duhovnost ukorenjena je u prirodnom svetu; radost koju oseti kada vidi dugu je, za njega, najistinskije slavljenje Boga. Oni koji danas kažu: „Osećam se bliže Bogu kada hodam kroz šumu, nego u crkvi" izražavaju Vordsvortovo viđenje prirodne teologije.
Preteran naglasak na prirodnu teologiju čak se prilagodio panteizmu. Neki su proširili ideju da je priroda izraz Boga na to da je prirodan produžetak Boga. Pošto smo, logički, mi deo prirode,mi smo svi mali deo Boga i stoga, možemo ga poznavati.
U modernijim vremenima „prirodna teologija" može, takođe, da se odnosi na pokušaj da se spoji ljudsko znanje iz svake oblasti nauke, religije, istorije i prirode. Nova prirodna teologija traga za uzvišenom „sveobuhvatnom realnošću" u kojoj čovečanstvo postoji, ali je fokus na čovečanstvu, ne na Bogu; posledično, to je samo drugi oblik humanizma.
Evo nekih biblijskih tačaka koje se tiču prirodne teologije:
Biblija podučava da osnovno razumevanje Boga može da se stekne na osnovu prirode; posebno, možemo da vidimo „Njegovu večnu silu i božanstvo″ (Rimljanima 1:20). Mi ovo zovemo „opšte otkrivenje" (vidi, takođe, Psalam 19:1-3).
1) Kontekst Rimljana 1 ukazuje da takvo osnovno razumevanje Božijeg postojanja i sile nije dovoljno da vodi osobu do spasenja. U stvari, pagansko urođeno znanje o Bogu (kroz prirodu) bilo je izvitopereno i vodilo je do osued, umesto do spasenja.
2) Prirodna teologija može da navede nekog da teoretiše da je Bog nevidljiv, svemoćan i mudar, ali to su sve apstraktne osobine neimenovanog „vrhovnog bića". Prirodna teologija ne može da podučava o Božijoj ljubavi, milosti ili sudu i beskorisna je da dovede bilo koga do spasonosne vere u Isusa Hrista. „Kako će, pak, čuti bez propovednika? (Rimljanima 10:14).
3) Čovekov pad utiče na celokupnu ličnost, uključujući i intelekt. Oslanjanjanje na prirodnu teologiju podrazumeva da ljudsko rasuđivanje nije bilo okaljano prvobitnim grehom, iako Biblija govori o „izopačenom umu" (Rimljaima 1:28), „neprijateljskom umu" (Rimljanima 8:7), „pokvarenom umu" (1. Timoteju 6:5), „okorelom umu" (2. Korinćanima 3:14), „oslepljenom umu" (2. Korinćanima 4:4), i potrebni da se naš umu obnavlja (Rimljaima 2:2).
Prirodna teologija je korisna utoliko što Bog jeste stvorio svet i svet i dalje ukazuje na Njega kao Stvoritelja. Međutim, s obizorm na posrnulo stanje našeg intelekta, ne možemo ispravno da protumačimo čak ni to bez Božijeg posebnog otkrivenja. Potrebna nam je Božije blagodatno posredovanje da bismo pronašli nazad put do Njega. Ono što nam je potrebno više od svega je vera u Bibliju i Isusa Hrista (2. Petrova 1:19).
English
Šta je prirodna teologija?
