Питање
Шта Библија препоручује код васпитања непослушног детета?
Одговор
Дете које је непослушно може да испољава ту црту из више разлога. Груби, хладни родитељи који стално критикују скоро увек изазвајуи неку врсту побуне код детета. Чак и најпослушније дете ће се побунити против тога, у себи или споља. Наравно, овакво васпитање је погрешно. Међутим, код тинејџера је природно да се побуне против родитеља зато што у том периоду полако почињу да се одвајају од породице да би формирали сопствени живот и идентитет.
Пошто је непослушно дете и својеглаво, оно има потребу да тестира границе, прекомерно контролише и чврсто се одупире сваком ауторитету. Другим речима, бунтовништво му је у крви. Оваква деца обично су врло интеллигентна и очас посла могу да “сниме” ситуацију и нађу начин како да преузму контролу над околностима и људима који их окружују. Она за своје родитеље представљају изузетно напоран изазов.
Срећом, Бог је створио децу такву каква јесу. Он их воли и није оставио родитеље без средстава да се суоче са таквим изазовом. Постоје библијски принципи који се односе на поступање према непослушном, својеглавом детету. Прво, Приче 22:6 говоре нам: “Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари.” Сва деца треба да се уче Божијем путу. Неопходно је учити их Божијој речи да би шватила ко је Бог и како да му најбоље служе. Када увидите шта мотивише својеглаво дете, а то је жеља за контролом, требаће вам много времена да му помогнете да пронађе свој пут. Такво дете мора да швати да није оно центар света, већ Бог, и да просто мора да ради ствари на Божији начин. Да би се то постигло, родитељи морају да буду убеђени у то, али и да живе у складу с тим. Родитељ који је сам непослушан Богу неће бити у стању да убеди своје дете да буде послушно.
Када објасне детету да је Бог тај који одређује правила, родитељи морају да га убеде да су они Божије оруђе и да ће урадити све што је потребно како би Божији план за њихову породицу био остварен. Непослушно дете мора да научи да је Божији план да родитељи воде, а оно да их следи. Родитељи овде не смеју да покажу слабост. Својеглаво дете може да осети и најмању неодлучност и искористиће сваку прилику да преузме контролу. Принцип подређивања ауторитету је кључан за својеглаво дете. Ако томе није научено у детињству, оно ће се као одрасла особа сукобљавати са свим врстама ауторитета, почевши од претпостављених на послу, па до полиције, судова и војске. У Римљанима 13:1-5 јасно пише да је власти поставио Бог и да треба да им се покоравамо.
Надаље, својеглаво дете ће прихватити правила и законе само ако му они имају смисла. Дајте му добар разлог за неко правило и стално понављајте да радите то зато што Бог тако хоће и да око тога нема расправе. Објасните му да је Бог дао родитељима одговорност да воле и дисциплинују своје дете и када не би тако радили, то би значило да нису полушни Богу. Кад год имате прилику, допустите детету да доноси неке одлуке с вама да се не би осећало беспомоћним. На пример, не можете расправљати о томе да ли треба ићи у цркву зато што је то Божија заповест (Јеврејима 10:25), али дете може да каже шта жели да обуче, где породица да седи итд. Пустите дете да учествује у заједничком одлучивању, као што је планирање годишњег одмора.
Родитељство подразумева доследност и стрпљење. Родитељи не смеју да вичу, дижу руку на дете или да губе живце. То ће својеглавом детету дати осећај котроле коме иначе тежи, и убрзо ће шватити да може да вас контролише тиме што ће вас довести до тачке кључања. Физичко кажњавање оваквој деци не значи много јер толико воле да изведу родитеље из такта, да због тога ће радо претрпети мало бола. Родитељи такве деце често говоре да им се деца смеју док добијају батине, тако да то вероватно и није најбоља васпитна метода. По свему судећи, нигде хришћанину нису више потребни плодови Духа, стрпљење и самоконтрола (Галатима 5:23), него као код одгајања својеглавог и непослушног детета.
Колико год било напорно одгајање овакве деце, родитељи ипак могу да нађу утеху у Божијем обећању да нас неће искушавати више него што то можемо да поднесемо (1. Коринћанима 10:13). Ако им је већ дао својеглаву децу, родитељи могу бити сигурни да Бог није погрешио и да ће им обезбедити вођство и средства да би се лакше носили с тим. Вероватно ни у једном сегменту живота речи “молите се без престанка” (1. Солуњанима 5:17) немају више смисла него у одгајању својеглавог детета. Родитељи морају да проведу много времена на коленима тражећи мудрост коју је Бог обећао (Јаковљева 1:5). И на крају, утешно је знати да својеглава деца која су добро васпитана обично постану високопродуктивни, успешни људи. Многа бунтовна деца израсла су у храбре, посвећене хришћане и своје велилке таленте користе у служби Богу, кога воле и поштују захваљујући труду својих стпљивих родитеља.
Шта Библија препоручује код васпитања непослушног детета?
