Питање
Шта је световни хуманизам?
Одговор
Идеал световног хуманизма јест да се човечанство призна као део нестворене, вечне природе; циљ је поправљање самог човека без позивања на Бога или Његове помоћи. Световни хуманизам произашао је из Просвећења 18. века и слободног начина размишљања 19-тог века. Неки хришћани могу да се изненаде када би сазнали да имају иста мишљења као и световни хуманисти. Многи хришћани и световни хуманисти посвећени су разуму, слободном истраживању, раздвајању цркве и државе, идеалу слободе и моралном образовању. Ипак, разликују се у многим другим областима. Световни хуманисти заснивају свој морал и идеје о правди на критичкој интелигенцији без помоћи Библије, док се хришћани ослањају на библијско знање оног што је исправно и погрешно, добро и зло. Иако и хуманисти и хришћани развијају и користе науку и технологију, за хришћане оне су средства које човек користи на славу Божју. С друге стране, световни хуманисти на њих гледају као инструменте у сврху службе људским цииљевима без повезаности са Богом. У својим питањима о пореклу живота, световни хуманисти не признају да је Бог створио човека од земаљског праха, пошто је прво створио земљу и сва жива бића ни из чега. За световне хуманисте, природа је вечна, самоодржива сила.
Световни хуманисти би се можда изненадили када сазнају да многи хришћани имају исте ставове по питању религиозног скептицизма и да су посвећени коришћењу критичког размишљања у образовању. Следећи пример племенитих становника Верије, хришћански хуманисти читају и слушају упутства, али ми испитујемо све ствари у светлу Библије (Дела 17:11). Ми једноставно не прихватамо сваку објаву или менталну перцепцију која уђе у наше умове, већ тестирамо све идеје и „знање" према апсолутном стандарду Божије Речи да бисмо били послушни Христу нашем Господу (види 2. Коринћанима 10:5; 1. Тимотеју 6:20). Хришћански хуманисти разумеју да су сва блага мудрости и знања скривена у Христу (Колошанима 2:3) и да теже да се развијају у пуном сазнању сваке добре ствари ради службе Христу (Филипљанима 1:9; 4:6; Колошанима 1:9). За разлику од световних хуманиста, који одбацују идеју откривене истине, ми се држимо Божије Речи, која је стандард према коме меримо или тестирамо квалитет свих ствари. Ови кратки коментари не објашњавају потпуно хришћански хуманизам, али дају на значају клиничкој дефиницији датој у речницима (нпр. Вебстеров Трећи нови међународни речник, који дефинише хришћански хуманизам као „филозофију која се залаже за самоиспуњење човека унутар оквира хришћанских принципа").
Пре него што размотримо хришћански одговор на световни хуманизам, морамо да проучимо сам термин „хуманизам." Хуманизам, уопштено, подсећа на поновно рађање древног учења и културе које се одиграло током ренесансе. Током тог времена, „хуманисти" су развили строге начине школовања засноване на грчким и римским моделима и покушали су да изграде нови латински стил (у књижевним и пластичним уметностима) и у политичким институцијама заснованим на њима. Међутим, много пре ренесансе, „хришћански хуманизам" је напредовао у делима и мислима Августина, Томе Аквинског, Еразма и других. Неки чак виде и у Платону, паганском филозофу,тип мишљења који је компатибилан са хришћанским учењем. Док оно што Платон нуди јесте користно, његове претпоставке и закључци засигурно нису били библијски. Платон је, као и Ниче, веровао у „вечно враћање" (реинкарнацију); он и (Грци уопштено) одавао је поштовање њиховим боговима, али за њим човек је био мера свих ствари. Савремен изражаји световног хуманизма одбацују и елементе номиналног хришћанства претходника и суштинске библијске истине, као што је чињеница да сва људска бића носе лик свог Створитеља, Бога откривеног у Библији и у земаљском животу и служби Господа Исуса.
Током научне револуције, истраге и открића тренираних научника који се могу сматрати хуманистима (људи као што су Коперникус и Галилео) изазвали су римокатоличку догму. Рим је одбацио налазе нових емпиријских наука и издао је контрадикторне објаве по питањима која су ван домена вере. Ватикан је сматрао да, пошто је Бог створитељ свих небеских тела, она мора да одражавају „савршенство" њиховог Створитеља; зато је одбацио открића астронома да су орбите планета елиптичне, а не округле, као што се раније сматрало и да сунце има „пеге" или хладне, тамније области.
Ове емпиријски доказане чињенице и мушкарци и жене који су их открили нису биле у супротности са библијским учењима; право окретање леђа библијски откривеним истинама и окретање природном хуманизму- које је било праћено одбацивањем ауторитета и библијске истине и окретањем према гласном световном облику хуманизма – десио се током периода Просвећења, који се обухватао 18. и 19. век и који се укоренио у Европи, посебно напредујући у Немачкој.
Бројни пантеисти, атеисти, агностици, рационалисти и скептици радили су на различитим интелектуалним пројектима који се нису држали откривене истине. На себи својствене и различите начине, људи као што су Русо и Хобс трагали су за аморалним и рационалним решењима за људску дилему; штавише, дела попут Хегелове „Феноменологије Духа", Кантове „Критике чистог разума" и Фишеове „Науке о знању" поставили су теоретску основу за касније световне хуманисте. Свесно или не, савремени академици и световни хуманисти градили су на тој основи када су промовисали искључиво „рационалне" приступе друштвеним и етичким питањима и противречне облике самоодређења у таквим областима као што су индивидуална аутономија и слобода избора у сексуалним односима, рађању и добровољној еутаназији. У културном домену, световни хуманисти ослањају се на критичке методе када тумаче Библију и одбацују могућност божанског деловања у људској историји; у најбољем случају, они посматрају Библију као „свету историју".
Користећи име „вишег критицизма", световни хуманисти су се проширили у теолошким школама и промовисали свој рационални или антропоцентрички приступ библијским проучавањима. Почевши у Немачкој, „виши критицизам" касног 19. века желео је да „иде даље од докумената" и престао је да ставља нагласак на ауторитативну поруку библијског текста. Као што је Дарел Бок приметио, нагађачка природа вишег критицизма односила се према Библији као према„магловитом огледалу ка прошлости", а не као према непогрешивом историјском запису о животу и учењима Христа и Његових апостола („Увод" књиге„Библијска теологија Новог завета, Роја. Б. Зака И Д.Л. Бока, 1994, страна 16). На пример,. у својој „Теологији Новог завета", Рудолф Бултман, водећи представник вишег критицизма, ослања се јако на критичке претпоставке. Према Боковим речима, аутор је„ толико скептичан о новозаветном опису Исуса да једва говори о Исусовој теологијии."
Док је виши критицизам поткопао веру неких, други, као што су Б.Б Варфилд са Универзитета Принстон, Вилијам Ердман и други, убедљиво су бранили Библију као Божију Реч. На пример, у одговору скептицима, који су доводили у питање рани датум и ауторство Јовановог четвртог еванђеља, Ердман и друге верне Божије слуге су бранили ове суштинске истине на критичкој основи и једнаког знања.
Такође, у филозофији, политици и друштвеној теорији, хришћански академици, поротници, писци, законодавци и уметници су ковали слично оружје када су бранили веру и убеђивали срца и умове да их придобију за еванђеље. Међутим, у многим областима интелектуалног живота, битка је далеко од завршене. На пример, у књижевним круговима ван академског света, идеје Ралфа Валда Емерсона наставиле су да узимају маха. Емерсонов пантеизам доводи до Христовог порицања; он је суптилан и може да завара неопрезне да окрену леђа еванђељу. Емерсон је сматрао да „превазилажење душе" у појединцима чини сваку особу извором његовог или њеног спасења и истине. Приликом читања дела аутора као што су Емерсон и Хегел, хришћани (посебно они који желе да бране веру једном за свагда која је додељена светима (Јуда 3)), морају да буду опрезни и да, у средишту пажње њихових мисли буде Божија Реч и да јој понизно постану послушни у њиховим животима.
Хришћани и световни хуманисти су се упуштали понекад у искрене дијалоге о основи или извору поретка у свемиру. Било да то зову разумом или Аристотеловим основним покретачем, неки световни рационалисти исправно закључују да је морална Истина предуслов за морални поредак. Иако су многи световни хуманисти атеисти, они, уопштено, високо цене разум; стога, хришћанске апологете могу, на разумски начин, да са њим разговарају о еванђељу,као што је Павле учинио у Делима 17:15-34, када се обратио Атињанима.
Који одговор хришћанин треба да има на световни хуманизам? За следбенике Пута (Дела 9:2; 19;19, 23), сваки легитимни облик хуманизма мора да сагледа пуно остварење људског потенцијала у потчињавању људског ума и воље Божијем уму и вољи. Божија жеља је да нико не пропадне, већ да се сви покају и наследе вечни живот као Његова деца (Јован 3:16; 1:12). Световни хуманизам тежи да, истовремено, чини и много више и много мање. Тежи да исцели овај свет користећи неке религиозне замене за Божије истинско еванђеље – на пример, учења Јогананда, оснивача Заједништва самоспознаје. Супротно томе, хришћански хуманисти следе Господа Исуса у разумевању да наше царство није од овог света и не може да се, у потпуности, оствари овде, без обзира на Божија обећања за Израел (Јован 18:36; 8:23). Ми се усресређујемо на Божије вечно царство, не на овоземаљске ствари, јер ми смо умрли и наши животи су сакривени са Христом у Богу. Када се Христос- који је наш живот – врати, ми ћемо се појавити са Њим у слави (Колошанима 3:1-4).Ово је заиста узвишена перспектива на нашу судбину као људских бића, јер ми смо Његово потомство, као што су, чак, рекли и световни песници (види Аратусову песму „Фаиномена"; Дела 17:28).
Особа не мора да буде хришчанин да швати, да хуманизам уз помоћ разума не може да успе. Чак и Емануел Кант, пишући у својој „Критици чистог разума" током највећег успеха немачког Просвећања, је ово разумео. Нити следбеници Христа треба да падну у замку обмане филозофија и људских традиција или да их заробе облици хуманизма засновани на романтичном веровању у могућност људске самореализације (Колошанима 2:8). Хегел је заснивао људски напредак на идеалу разума као дух који се „представља" кроз прогресивне дијалектичке фазе у историји; али да је Хегел доживео да види светске ратове 20. века, вероватно да не би инсистирао на откривању људског напретка у овом историјском дебаклу. Хришћани разумеју да је, сваки облик хуманизма одвојен од божанског искупљења , осуђен на пропаст и погрешан за веру. Ми заснивано узвишену људску перспективу на основу узвишене Божије перспективе, с обзиром да је човечанство створено на Божију слику и слажемо се са Библијом што се тиче људске очајне ситуације и Божијег плана спасења.
Као што је Александар Солжењицин приметио, хуманизам уопште не нуди решење за очајно стање човечанства. Он каже следеће: „ Ако је хуманизам у праву када каже да је човек рођен да би био срећан, он не би био рођен да умре. Пошто је његово тело осуђено на смрт, његов задатак на земљи очигледно мора да буде духовније природе". Заиста, задатак човечанства је да тражи и нађе Бога (Дела 17:26-27,15:17), нашег истинског искупитеља који нам нуди боље од земаљског наследства (Јеврејима 6:9; 7:17). Свако ко отвори врата Христу (Откривење 3:20) наследиће бољу землу, коју је Бог припремио за оне који Га воле и који су позвани према Његовој сврси ( Ефесцима 1:11; Римљанима 8:28; Јеврејима 11:16; Матеј 25:34; Јован 14:2). Колико је ово изврсније од свих поносних и узвишених циљева садржаних у манифестима световног хуманизма?
English
Шта је световни хуманизам?
