Pitanje
Šta je svetovni humanizam?
Odgovor
Ideal svetovnog humanizma jest da se čovečanstvo prizna kao deo nestvorene, večne prirode; cilj je popravljanje samog čoveka bez pozivanja na Boga ili Njegove pomoći. Svetovni humanizam proizašao je iz Prosvećenja 18. veka i slobodnog načina razmišljanja 19-tog veka. Neki hrišćani mogu da se iznenade kada bi saznali da imaju ista mišljenja kao i svetovni humanisti. Mnogi hrišćani i svetovni humanisti posvećeni su razumu, slobodnom istraživanju, razdvajanju crkve i države, idealu slobode i moralnom obrazovanju. Ipak, razlikuju se u mnogim drugim oblastima. Svetovni humanisti zasnivaju svoj moral i ideje o pravdi na kritičkoj inteligenciji bez pomoći Biblije, dok se hrišćani oslanjaju na biblijsko znanje onog što je ispravno i pogrešno, dobro i zlo. Iako i humanisti i hrišćani razvijaju i koriste nauku i tehnologiju, za hrišćane one su sredstva koje čovek koristi na slavu Božju. S druge strane, svetovni humanisti na njih gledaju kao instrumente u svrhu službe ljudskim ciiljevima bez povezanosti sa Bogom. U svojim pitanjima o poreklu života, svetovni humanisti ne priznaju da je Bog stvorio čoveka od zemaljskog praha, pošto je prvo stvorio zemlju i sva živa bića ni iz čega. Za svetovne humaniste, priroda je večna, samoodrživa sila.
Svetovni humanisti bi se možda iznenadili kada saznaju da mnogi hrišćani imaju iste stavove po pitanju religioznog skepticizma i da su posvećeni korišćenju kritičkog razmišljanja u obrazovanju. Sledeći primer plemenitih stanovnika Verije, hrišćanski humanisti čitaju i slušaju uputstva, ali mi ispitujemo sve stvari u svetlu Biblije (Dela 17:11). Mi jednostavno ne prihvatamo svaku objavu ili mentalnu percepciju koja uđe u naše umove, već testiramo sve ideje i „znanje" prema apsolutnom standardu Božije Reči da bismo bili poslušni Hristu našem Gospodu (vidi 2. Korinćanima 10:5; 1. Timoteju 6:20). Hrišćanski humanisti razumeju da su sva blaga mudrosti i znanja skrivena u Hristu (Kološanima 2:3) i da teže da se razvijaju u punom saznanju svake dobre stvari radi službe Hristu (Filipljanima 1:9; 4:6; Kološanima 1:9). Za razliku od svetovnih humanista, koji odbacuju ideju otkrivene istine, mi se držimo Božije Reči, koja je standard prema kome merimo ili testiramo kvalitet svih stvari. Ovi kratki komentari ne objašnjavaju potpuno hrišćanski humanizam, ali daju na značaju kliničkoj definiciji datoj u rečnicima (npr. Vebsterov Treći novi međunarodni rečnik, koji definiše hrišćanski humanizam kao „filozofiju koja se zalaže za samoispunjenje čoveka unutar okvira hrišćanskih principa").
Pre nego što razmotrimo hrišćanski odgovor na svetovni humanizam, moramo da proučimo sam termin „humanizam." Humanizam, uopšteno, podseća na ponovno rađanje drevnog učenja i kulture koje se odigralo tokom renesanse. Tokom tog vremena, „humanisti" su razvili stroge načine školovanja zasnovane na grčkim i rimskim modelima i pokušali su da izgrade novi latinski stil (u književnim i plastičnim umetnostima) i u političkim institucijama zasnovanim na njima. Međutim, mnogo pre renesanse, „hrišćanski humanizam" je napredovao u delima i mislima Avgustina, Tome Akvinskog, Erazma i drugih. Neki čak vide i u Platonu, paganskom filozofu,tip mišljenja koji je kompatibilan sa hrišćanskim učenjem. Dok ono što Platon nudi jeste koristno, njegove pretpostavke i zaključci zasigurno nisu bili biblijski. Platon je, kao i Niče, verovao u „večno vraćanje" (reinkarnaciju); on i (Grci uopšteno) odavao je poštovanje njihovim bogovima, ali za njim čovek je bio mera svih stvari. Savremen izražaji svetovnog humanizma odbacuju i elemente nominalnog hrišćanstva prethodnika i suštinske biblijske istine, kao što je činjenica da sva ljudska bića nose lik svog Stvoritelja, Boga otkrivenog u Bibliji i u zemaljskom životu i službi Gospoda Isusa.
Tokom naučne revolucije, istrage i otkrića treniranih naučnika koji se mogu smatrati humanistima (ljudi kao što su Kopernikus i Galileo) izazvali su rimokatoličku dogmu. Rim je odbacio nalaze novih empirijskih nauka i izdao je kontradiktorne objave po pitanjima koja su van domena vere. Vatikan je smatrao da, pošto je Bog stvoritelj svih nebeskih tela, ona mora da odražavaju „savršenstvo" njihovog Stvoritelja; zato je odbacio otkrića astronoma da su orbite planeta eliptične, a ne okrugle, kao što se ranije smatralo i da sunce ima „pege" ili hladne, tamnije oblasti.
Ove empirijski dokazane činjenice i muškarci i žene koji su ih otkrili nisu bile u suprotnosti sa biblijskim učenjima; pravo okretanje leđa biblijski otkrivenim istinama i okretanje prirodnom humanizmu- koje je bilo praćeno odbacivanjem autoriteta i biblijske istine i okretanjem prema glasnom svetovnom obliku humanizma – desio se tokom perioda Prosvećenja, koji se obuhvatao 18. i 19. vek i koji se ukorenio u Evropi, posebno napredujući u Nemačkoj.
Brojni panteisti, ateisti, agnostici, racionalisti i skeptici radili su na različitim intelektualnim projektima koji se nisu držali otkrivene istine. Na sebi svojstvene i različite načine, ljudi kao što su Ruso i Hobs tragali su za amoralnim i racionalnim rešenjima za ljudsku dilemu; štaviše, dela poput Hegelove „Fenomenologije Duha", Kantove „Kritike čistog razuma" i Fišeove „Nauke o znanju" postavili su teoretsku osnovu za kasnije svetovne humaniste. Svesno ili ne, savremeni akademici i svetovni humanisti gradili su na toj osnovi kada su promovisali isključivo „racionalne" pristupe društvenim i etičkim pitanjima i protivrečne oblike samoodređenja u takvim oblastima kao što su individualna autonomija i sloboda izbora u seksualnim odnosima, rađanju i dobrovoljnoj eutanaziji. U kulturnom domenu, svetovni humanisti oslanjaju se na kritičke metode kada tumače Bibliju i odbacuju mogućnost božanskog delovanja u ljudskoj istoriji; u najboljem slučaju, oni posmatraju Bibliju kao „svetu istoriju".
Koristeći ime „višeg kriticizma", svetovni humanisti su se proširili u teološkim školama i promovisali svoj racionalni ili antropocentrički pristup biblijskim proučavanjima. Počevši u Nemačkoj, „viši kriticizam" kasnog 19. veka želeo je da „ide dalje od dokumenata" i prestao je da stavlja naglasak na autoritativnu poruku biblijskog teksta. Kao što je Darel Bok primetio, nagađačka priroda višeg kriticizma odnosila se prema Bibliji kao prema„maglovitom ogledalu ka prošlosti", a ne kao prema nepogrešivom istorijskom zapisu o životu i učenjima Hrista i Njegovih apostola („Uvod" knjige„Biblijska teologija Novog zaveta, Roja. B. Zaka I D.L. Boka, 1994, strana 16). Na primer,. u svojoj „Teologiji Novog zaveta", Rudolf Bultman, vodeći predstavnik višeg kriticizma, oslanja se jako na kritičke pretpostavke. Prema Bokovim rečima, autor je„ toliko skeptičan o novozavetnom opisu Isusa da jedva govori o Isusovoj teologijii."
Dok je viši kriticizam potkopao veru nekih, drugi, kao što su B.B Varfild sa Univerziteta Prinston, Vilijam Erdman i drugi, ubedljivo su branili Bibliju kao Božiju Reč. Na primer, u odgovoru skepticima, koji su dovodili u pitanje rani datum i autorstvo Jovanovog četvrtog evanđelja, Erdman i druge verne Božije sluge su branili ove suštinske istine na kritičkoj osnovi i jednakog znanja.
Takođe, u filozofiji, politici i društvenoj teoriji, hrišćanski akademici, porotnici, pisci, zakonodavci i umetnici su kovali slično oružje kada su branili veru i ubeđivali srca i umove da ih pridobiju za evanđelje. Međutim, u mnogim oblastima intelektualnog života, bitka je daleko od završene. Na primer, u književnim krugovima van akademskog sveta, ideje Ralfa Valda Emersona nastavile su da uzimaju maha. Emersonov panteizam dovodi do Hristovog poricanja; on je suptilan i može da zavara neoprezne da okrenu leđa evanđelju. Emerson je smatrao da „prevazilaženje duše" u pojedincima čini svaku osobu izvorom njegovog ili njenog spasenja i istine. Prilikom čitanja dela autora kao što su Emerson i Hegel, hrišćani (posebno oni koji žele da brane veru jednom za svagda koja je dodeljena svetima (Juda 3)), moraju da budu oprezni i da, u središtu pažnje njihovih misli bude Božija Reč i da joj ponizno postanu poslušni u njihovim životima.
Hrišćani i svetovni humanisti su se upuštali ponekad u iskrene dijaloge o osnovi ili izvoru poretka u svemiru. Bilo da to zovu razumom ili Aristotelovim osnovnim pokretačem, neki svetovni racionalisti ispravno zaključuju da je moralna Istina preduslov za moralni poredak. Iako su mnogi svetovni humanisti ateisti, oni, uopšteno, visoko cene razum; stoga, hrišćanske apologete mogu, na razumski način, da sa njim razgovaraju o evanđelju,kao što je Pavle učinio u Delima 17:15-34, kada se obratio Atinjanima.
Koji odgovor hrišćanin treba da ima na svetovni humanizam? Za sledbenike Puta (Dela 9:2; 19;19, 23), svaki legitimni oblik humanizma mora da sagleda puno ostvarenje ljudskog potencijala u potčinjavanju ljudskog uma i volje Božijem umu i volji. Božija želja je da niko ne propadne, već da se svi pokaju i naslede večni život kao Njegova deca (Jovan 3:16; 1:12). Svetovni humanizam teži da, istovremeno, čini i mnogo više i mnogo manje. Teži da isceli ovaj svet koristeći neke religiozne zamene za Božije istinsko evanđelje – na primer, učenja Jogananda, osnivača Zajedništva samospoznaje. Suprotno tome, hrišćanski humanisti slede Gospoda Isusa u razumevanju da naše carstvo nije od ovog sveta i ne može da se, u potpunosti, ostvari ovde, bez obzira na Božija obećanja za Izrael (Jovan 18:36; 8:23). Mi se usresređujemo na Božije večno carstvo, ne na ovozemaljske stvari, jer mi smo umrli i naši životi su sakriveni sa Hristom u Bogu. Kada se Hristos- koji je naš život – vrati, mi ćemo se pojaviti sa Njim u slavi (Kološanima 3:1-4).Ovo je zaista uzvišena perspektiva na našu sudbinu kao ljudskih bića, jer mi smo Njegovo potomstvo, kao što su, čak, rekli i svetovni pesnici (vidi Aratusovu pesmu „Fainomena"; Dela 17:28).
Osoba ne mora da bude hriščanin da shvati, da humanizam uz pomoć razuma ne može da uspe. Čak i Emanuel Kant, pišući u svojoj „Kritici čistog razuma" tokom najvećeg uspeha nemačkog Prosvećanja, je ovo razumeo. Niti sledbenici Hrista treba da padnu u zamku obmane filozofija i ljudskih tradicija ili da ih zarobe oblici humanizma zasnovani na romantičnom verovanju u mogućnost ljudske samorealizacije (Kološanima 2:8). Hegel je zasnivao ljudski napredak na idealu razuma kao duh koji se „predstavlja" kroz progresivne dijalektičke faze u istoriji; ali da je Hegel doživeo da vidi svetske ratove 20. veka, verovatno da ne bi insistirao na otkrivanju ljudskog napretka u ovom istorijskom debaklu. Hrišćani razumeju da je, svaki oblik humanizma odvojen od božanskog iskupljenja , osuđen na propast i pogrešan za veru. Mi zasnivano uzvišenu ljudsku perspektivu na osnovu uzvišene Božije perspektive, s obzirom da je čovečanstvo stvoreno na Božiju sliku i slažemo se sa Biblijom što se tiče ljudske očajne situacije i Božijeg plana spasenja.
Kao što je Aleksandar Solženjicin primetio, humanizam uopšte ne nudi rešenje za očajno stanje čovečanstva. On kaže sledeće: „ Ako je humanizam u pravu kada kaže da je čovek rođen da bi bio srećan, on ne bi bio rođen da umre. Pošto je njegovo telo osuđeno na smrt, njegov zadatak na zemlji očigledno mora da bude duhovnije prirode". Zaista, zadatak čovečanstva je da traži i nađe Boga (Dela 17:26-27,15:17), našeg istinskog iskupitelja koji nam nudi bolje od zemaljskog nasledstva (Jevrejima 6:9; 7:17). Svako ko otvori vrata Hristu (Otkrivenje 3:20) naslediće bolju zemlu, koju je Bog pripremio za one koji Ga vole i koji su pozvani prema Njegovoj svrsi ( Efescima 1:11; Rimljanima 8:28; Jevrejima 11:16; Matej 25:34; Jovan 14:2). Koliko je ovo izvrsnije od svih ponosnih i uzvišenih ciljeva sadržanih u manifestima svetovnog humanizma?
English
Šta je svetovni humanizam?
