Питање
Зашто постоји толико много атеиста?
Одговор
Пре него што говоримо о атеизму, морамо да га дефинишемо. Према званичном сајту атеиста, атеисти се дефинишу на овај начин: „Атеизам није неверовање у богове или порицање богова; то је недостатак вере у богове". Они који се поистовећују са атеистима више воле да нагласе недостатак веровања него одбијање да верују. Они сматрају да је атеизам интелектуално супериорнији од вере у Бога. Међутим, ова дефиниција се сукоби са библијским погледом на свет који каже: „Рече безумник у срцу своме: ,Нема Бога….!ʾ″ (Псалам 14:1; 53:1). Пошто атеисти могу да се сложе са људима који верују да свако људско биће има слободу избора шта да мисли или да верује, дефинисаћемо овде атеизам као избор да се не верује у било коју врсту Супериорног Бића коме човечанство подноси рачун.
Статистика показује да је атеизам у порасту у земљама које су, историјски, имале јак хришћански утицај. Ове статистике укључују оне који су одгајани у безбожним породицама, али показују и алармантни пораст оних који су некада имали неки облик религиозног уверења. Када чујемо да се нека истакнута личност у хришћанству одриче своје вере коју је некада исповедао, остајемо са питањем: „Зашто?" Зашто толико много људи престаје да верује у Бога када је Његова рукотворина свуда (Псалам 19:1; 97:6; Римљанима 1:20)? Свака култура на земљи препознаје неку врсту божанства, па зашто онда толико много људи тврди да не верује уоште ни у једног бога?
Постоји неколико разлога зашто се људи изјашњавају као атеисти. Први је незнање. Због недостатка тачних информација, особа може да закључи да не постоји ништа ван овог свемира и човековог искуства у вези са њим. Пошто постоји пуно тога што не знамо, незнање често измишља идеје да би попунило празнине. Ово често доводи или до лажних религија или до атеизма. Непотпуне информације о Богу често су укаљане митологијом или религиозним празноверјем до те мере да све што је натприродно звучи као бајка. Изложени мешавини збуњујућих тврдњи, неки људи одлуче да не постоји истина ни у једној од њих и одбацују све.
Разочарење је други разлог зашто људи постају атеисти. Због негативних искустава, као што су неодговорена молитва или присуствовање лицемерном понашању других, особа може да закључи да Бог не постоји. Овај одговор често је потпомогнут љутњом или повредом. Ти људи размишљају да, ако Бог постоји, Он би се понашао тако да они могу да разумеју или да се сложе са тим. Пошто Он није одговорио на начин на који су они желели, одлучили су да Он мора да уопште не постоји. Могу да имају потешкоћа у вези са компликованим питањима као што су пакао, старозаветни геноцид или вечност и да закључе да је Бог Библије сувише збуњујући да би био реалан. Разочарење наводи људе да нађу утеху у оном што може да се види и зна, уместо на невидљиво божанство. Да би се избегла могућност даљег разочарења, они напуштају сваки покушај да верују и налазе дозу утехе у одлуци да Бог просто не постоји.
Уско повезани са онима који су се разочарали су и они који се зову „атеисти", али су, у ствари, против Бога. „Атеиста″ је некада етикета иза које се неки крију да би замаскирали дубоку мржњу према Богу. Често због траума из детињства или злостављања у име религије, ови људи су пуни противљења у вези са свим што има везе са религијом. Једини начин на који могу да врате мило за драго једном Богу кога сматрају окрутним јесте да га се потпуно одрекну. Догађаји из прошлости оставили су тако дубоке ране да је лакше да се одрекну реалности Бога, него да признају да га мрзе. Прави атеисти не би укључили ову групу у своје редове, јер они признају да бити љут на Бога значи да признају да Он постоји. Али, многи људи, у ствари, називају себе атеистима, док, истовремено, изражавају бес према Богу чије постојање поричу.
Са друге стране, неки одбацују идеју о Богу, јер желе да се Он лакше нађе. Када су питали познатог атеисту Ричард Докинса: „Шта бисте рекли када бисте се суочили са Богом после смрти?", он је одговорио: „Рекао бих му, Зашто си се толико трудио да се сакријеш?ʾ″ Неки људи се намрште на чињеницу да је Бог Дух, невидљив и да може да се пронађе само путем вере (Јеврејима 11:6; Јеремија 29:13). Они усвајају став да им Створитељ свемира дугује доказ о свом постојању и ван оног што је Он већ изобилно пружио (Псалам 19:1; 102:25; Римљаима 1:20). Исус се бавио овим начином размишљања док је боравио на земљи. У Марку 8, Исус је нахранио четири хиљаде људи са седам векни хлеба и мало рибе, али интелектуална елита му је дошла тражећи да пружи знак да „докаже" да је Месија (стих 11). Исус је илустровао ову тврдоћу срца у својој причи о богаташу у паклу који је жудео за тим да упозори своју браћу шта их чека после смрти (Лука 16:19-31). Са неба, Аврам је одговорио: „Ако не слушају Мојсија и пророке, неће их придобити ни онај ко васкрсне из мртвих" (Лука 16:31).
Највероватније објашњење сталног пораста атеизма није се променио од Еденског врта (Постање 3:6; Римљанима 3:23). У самој сржи сваког греха је самоопредељење. Поричући постојање Створитеља, атеисти могу да чине шта им је воља без размишљања о будућем суду или вечним последицама (Матеј 12:36; Римљанима 14:12; 1. Петрова 4:5; Јеврејима 4:13). У 21. веку, прослављање самог себе постало је културолошки прихватљиво. Атеизам је привлачан генерацији која је одгајана на теорији еволуције и моралном релативизму. Јован 3:19 каже: „….Светлост је дошла на свет, а људи заволеше мрак више него светлост, јер дела њихова беху зла". Ако су људска бића сама себе створила, самоопределила и сама себи су у центру пажње, онда не постоји морални закон или законодавац коме морају да се покоре. Не постоје апсолутне вредности и нико коме, на крају, морају да полажу рачун. Усвајајући такав начин размишљања, атеисти могу да се усредсређују на тражење задовољства само у овом животу.
Докле год научници, професори и филозофи шире своја атеистичка уверења као да су истина и мудрост, људи ће наставити да их прихватају, јер је идеја о самоопредељењу привлачна нашој побуњеничкој природи. Овај став није ништа ново, али променљиве културне норме их чине прихватљивијима. Римљанима 1:18-31 излаже резултате одбацивања Божијег ауторитета. Стих 28 каже: „И пошто се нису потрудили да упознају Бога, Бог их је препустио њиховом изопаченом уму — да чине што не приличи". Наш свет види резултате ове изопачености. Оно што атеисти називају „просвећењем", Бог назива лудошћу. Римљанима 1:22 каже: „Постали су луди говорећи да су мудри″. Пошто је „страх почетак мудрости" (Псалам 111:10; Изреке 1:7; 9:10), онда је порицање Господа (атеизам) почетак лудости.
English
Зашто постоји толико много атеиста?
