Pitanje
Zašto postoji toliko mnogo ateista?
Odgovor
Pre nego što govorimo o ateizmu, moramo da ga definišemo. Prema zvaničnom sajtu ateista, ateisti se definišu na ovaj način: „Ateizam nije neverovanje u bogove ili poricanje bogova; to je nedostatak vere u bogove". Oni koji se poistovećuju sa ateistima više vole da naglase nedostatak verovanja nego odbijanje da veruju. Oni smatraju da je ateizam intelektualno superiorniji od vere u Boga. Međutim, ova definicija se sukobi sa biblijskim pogledom na svet koji kaže: „Reče bezumnik u srcu svome: ,Nema Boga….!ʾ″ (Psalam 14:1; 53:1). Pošto ateisti mogu da se slože sa ljudima koji veruju da svako ljudsko biće ima slobodu izbora šta da misli ili da veruje, definisaćemo ovde ateizam kao izbor da se ne veruje u bilo koju vrstu Superiornog Bića kome čovečanstvo podnosi račun.
Statistika pokazuje da je ateizam u porastu u zemljama koje su, istorijski, imale jak hrišćanski uticaj. Ove statistike uključuju one koji su odgajani u bezbožnim porodicama, ali pokazuju i alarmantni porast onih koji su nekada imali neki oblik religioznog uverenja. Kada čujemo da se neka istaknuta ličnost u hrišćanstvu odriče svoje vere koju je nekada ispovedao, ostajemo sa pitanjem: „Zašto?" Zašto toliko mnogo ljudi prestaje da veruje u Boga kada je Njegova rukotvorina svuda (Psalam 19:1; 97:6; Rimljanima 1:20)? Svaka kultura na zemlji prepoznaje neku vrstu božanstva, pa zašto onda toliko mnogo ljudi tvrdi da ne veruje uošte ni u jednog boga?
Postoji nekoliko razloga zašto se ljudi izjašnjavaju kao ateisti. Prvi je neznanje. Zbog nedostatka tačnih informacija, osoba može da zaključi da ne postoji ništa van ovog svemira i čovekovog iskustva u vezi sa njim. Pošto postoji puno toga što ne znamo, neznanje često izmišlja ideje da bi popunilo praznine. Ovo često dovodi ili do lažnih religija ili do ateizma. Nepotpune informacije o Bogu često su ukaljane mitologijom ili religioznim praznoverjem do te mere da sve što je natprirodno zvuči kao bajka. Izloženi mešavini zbunjujućih tvrdnji, neki ljudi odluče da ne postoji istina ni u jednoj od njih i odbacuju sve.
Razočarenje je drugi razlog zašto ljudi postaju ateisti. Zbog negativnih iskustava, kao što su neodgovorena molitva ili prisustvovanje licemernom ponašanju drugih, osoba može da zaključi da Bog ne postoji. Ovaj odgovor često je potpomognut ljutnjom ili povredom. Ti ljudi razmišljaju da, ako Bog postoji, On bi se ponašao tako da oni mogu da razumeju ili da se slože sa tim. Pošto On nije odgovorio na način na koji su oni želeli, odlučili su da On mora da uopšte ne postoji. Mogu da imaju poteškoća u vezi sa komplikovanim pitanjima kao što su pakao, starozavetni genocid ili večnost i da zaključe da je Bog Biblije suviše zbunjujući da bi bio realan. Razočarenje navodi ljude da nađu utehu u onom što može da se vidi i zna, umesto na nevidljivo božanstvo. Da bi se izbegla mogućnost daljeg razočarenja, oni napuštaju svaki pokušaj da veruju i nalaze dozu utehe u odluci da Bog prosto ne postoji.
Usko povezani sa onima koji su se razočarali su i oni koji se zovu „ateisti", ali su, u stvari, protiv Boga. „Ateista″ je nekada etiketa iza koje se neki kriju da bi zamaskirali duboku mržnju prema Bogu. Često zbog trauma iz detinjstva ili zlostavljanja u ime religije, ovi ljudi su puni protivljenja u vezi sa svim što ima veze sa religijom. Jedini način na koji mogu da vrate milo za drago jednom Bogu koga smatraju okrutnim jeste da ga se potpuno odreknu. Događaji iz prošlosti ostavili su tako duboke rane da je lakše da se odreknu realnosti Boga, nego da priznaju da ga mrze. Pravi ateisti ne bi uključili ovu grupu u svoje redove, jer oni priznaju da biti ljut na Boga znači da priznaju da On postoji. Ali, mnogi ljudi, u stvari, nazivaju sebe ateistima, dok, istovremeno, izražavaju bes prema Bogu čije postojanje poriču.
Sa druge strane, neki odbacuju ideju o Bogu, jer žele da se On lakše nađe. Kada su pitali poznatog ateistu Ričard Dokinsa: „Šta biste rekli kada biste se suočili sa Bogom posle smrti?", on je odgovorio: „Rekao bih mu, Zašto si se toliko trudio da se sakriješ?ʾ″ Neki ljudi se namršte na činjenicu da je Bog Duh, nevidljiv i da može da se pronađe samo putem vere (Jevrejima 11:6; Jeremija 29:13). Oni usvajaju stav da im Stvoritelj svemira duguje dokaz o svom postojanju i van onog što je On već izobilno pružio (Psalam 19:1; 102:25; Rimljaima 1:20). Isus se bavio ovim načinom razmišljanja dok je boravio na zemlji. U Marku 8, Isus je nahranio četiri hiljade ljudi sa sedam vekni hleba i malo ribe, ali intelektualna elita mu je došla tražeći da pruži znak da „dokaže" da je Mesija (stih 11). Isus je ilustrovao ovu tvrdoću srca u svojoj priči o bogatašu u paklu koji je žudeo za tim da upozori svoju braću šta ih čeka posle smrti (Luka 16:19-31). Sa neba, Avram je odgovorio: „Ako ne slušaju Mojsija i proroke, neće ih pridobiti ni onaj ko vaskrsne iz mrtvih" (Luka 16:31).
Najverovatnije objašnjenje stalnog porasta ateizma nije se promenio od Edenskog vrta (Postanje 3:6; Rimljanima 3:23). U samoj srži svakog greha je samoopredeljenje. Poričući postojanje Stvoritelja, ateisti mogu da čine šta im je volja bez razmišljanja o budućem sudu ili večnim posledicama (Matej 12:36; Rimljanima 14:12; 1. Petrova 4:5; Jevrejima 4:13). U 21. veku, proslavljanje samog sebe postalo je kulturološki prihvatljivo. Ateizam je privlačan generaciji koja je odgajana na teoriji evolucije i moralnom relativizmu. Jovan 3:19 kaže: „….Svetlost je došla na svet, a ljudi zavoleše mrak više nego svetlost, jer dela njihova behu zla". Ako su ljudska bića sama sebe stvorila, samoopredelila i sama sebi su u centru pažnje, onda ne postoji moralni zakon ili zakonodavac kome moraju da se pokore. Ne postoje apsolutne vrednosti i niko kome, na kraju, moraju da polažu račun. Usvajajući takav način razmišljanja, ateisti mogu da se usredsređuju na traženje zadovoljstva samo u ovom životu.
Dokle god naučnici, profesori i filozofi šire svoja ateistička uverenja kao da su istina i mudrost, ljudi će nastaviti da ih prihvataju, jer je ideja o samoopredeljenju privlačna našoj pobunjeničkoj prirodi. Ovaj stav nije ništa novo, ali promenljive kulturne norme ih čine prihvatljivijima. Rimljanima 1:18-31 izlaže rezultate odbacivanja Božijeg autoriteta. Stih 28 kaže: „I pošto se nisu potrudili da upoznaju Boga, Bog ih je prepustio njihovom izopačenom umu — da čine što ne priliči". Naš svet vidi rezultate ove izopačenosti. Ono što ateisti nazivaju „prosvećenjem", Bog naziva ludošću. Rimljanima 1:22 kaže: „Postali su ludi govoreći da su mudri″. Pošto je „strah početak mudrosti" (Psalam 111:10; Izreke 1:7; 9:10), onda je poricanje Gospoda (ateizam) početak ludosti.
English
Zašto postoji toliko mnogo ateista?
