Питање
Како би препричали Нови завет?
Одговор
После четристо година пошто је Бог говорио пророку Малахији, поново је проговорио. Порука је била да ће се пророштво из Малахије 3:1 ускоро испунити, да пророк треба да припреми пут за Гопода. Месија је био на путу.
Пророк се звао Јован. Име Месије је било Исус, и родила га је девица по имену Марија. Исус је одрастао као прави Јеврејин. Када је имао око 30 година, започела је Његова јавна служба у Израелу. Јован је проповедао да долази Месијанско Царство, и крштавао је оне који су веровали у његову поруку и кајали се за своје грехе. Када је Исус дошао да буде крштен, Бог је гласно проговорио да сви чују и Свети Дух је дошао на Исуса тако да су то сви видели, и тиме објавио да је Исус обећани Месија. Од тада се Јованова мисија гасила, пошто је испунио свој циљ и упознао свет за Христом (Матеј 3).
Исус је позвао дванаест ученика кој су били људи са сасвим различитим животним причама, дао им снагу за службу и почео да их поучава. Док је Исус путовао и проповедао, лечио је болесне и чинио многа чуда због којих је Његова порука била потпуно аутентична. Исусова рана служба је имала невероватан напредак. Огромне масе људи, запрепашћене чудима и Његовим учењем, следиле су га где год је ишао (Лука 9:1; Матеј 19:2).
Међутим, нису сви били одушевљени Христом. Вође на власти, као и религиозни поглавари јевреске заједнице нашли су увређени Исусовим учењем да њихова правила и обичаји нису пут до спасења. Много пута су се сукобили са Исусом и Он их ја јавно називао лицемерима. Фарисеји су посматрали Исусова чуда али су их приписивали ђаволском деловању уместо да за њих прослављају Бога (Матеј 12:24; 15:3; Матеј 23).
Масе народа које су следиле Исуса су се проређивале јер је постало очигледно да Он не намерава да себе постави за краља, нити да збаци римске окупаторе. Јован је био ухапшен и у затвору је погубљен. Исус је почео да се више усредсређује на Својих дванаест ученика, од којих је већина признала да је Он Син Божији. Само један није веровао, звао се Јуда и стално је тражио начин да Исуса преда властима (Јован 6:66; Матеј 16:16; 26:16).
Током Свог последњег пута, пута у Јерусалим, Христ је прославио Пашу са Својим ученицима. Те ноћи, током молитве, Јуда је довео наоружану групу људи код Христа. Христ је био ухапшен и развлачен по бројним суђењима током којих су га исмевали. Римски управитељ, који је додуше признао да је Исус невин, осудио га је на смрт разапињањем на крст. У тренутку Христове смрти настао је огроман земљотрес. Исусово тело је скинуто са крста и на брзину су га положили у оближњу гробницу (Лука 22:14-23, 39-53; Марко 15:15, 25; Матеј 27:51; Јован 19:42).
Трећи дан по Христовој смрти, откривено је да је његова гробница празна, и анђели су најавили да је васкрснуо. Исус се тада појавио у телу пред Својим ученицима, и провео време са њима током 40 дана. На крају, Исус се обратио ученицима и узнео се на небо док су они то својим очима гледали (Лука 24:6, 24; Јован 21:1, 14; Дела 1:3-9).
Десет дана после Христовог вазнесења на небо, око 120 ученика се окупило у Јерусалиму, и молили су се и чекали на светог Духа који им је био обећан. На дан Педесетнице, Свети Дух је испунио ученике и дао им способност да говоре на језицима које нису знали. Петар и други су проповедали по улицама Јерусалима, и 3000 људи је поверовало у поруку да је Господ Исус умро и васкрснуо. Они који су поверовали били су крштени у Христово име. То је почетак цркве (Дела 2).
Јерусалимска црква је наставила да расте док су апостоли чинили чуда и поучавали са великом силом. Међутим, нови верници су се врло брзо суочили са прогоном на чијем је челу био фарисеј по имену Савле. Многи верници су морали да оду из Јерусалима, и како су одлазили ширили су добру вест о Христу у друге градове. Окупљања верника су почела да ничу у другим заједницама (Дела 2:43; 8:1, 4).
Једно од места које је прихватило јеванђеље била је Самарија. Јерусалимска црква је послала Петра и Јована у Самарију да би потврдили извештаје које су чули у вези са тамношњом црквом. Када су стигли у Самарију, Петар и Јован су били сведоци доласка Светог Духа на Самарјане, исто онако како се спустио на њих. Несумњиво је да се црква проширила на Самарију. Ускоро после тога, Петар је био сведок спуштања Светог Духа на римског капетана и његов дом, и тако се црква проширила и на нејеврески свет (Дела 8:14-17; 10:27-48).
Јаков, један од дванаест Христових ученика био је погубљен у Јерусалиму. Савле је имао план да своју мржњу према хришћанима искали у Дамаску, али на путу до Дамаска Христос му се појаво у визији. Некадашњи прогонитељ цркве био је трансформисан у ватреног Христовог проповедника. Неколико година касније Савле/Павле постао је учитељ у цркви у Антиохији. Док је био тамо, Свети Дух је изабрао Варнаву да постане први на свету „мисионар у иностранству", и отишли су за Кипар и у Малу Азију. Павле и Варнава су претрпели многа прогонства и потешкоће на свом путу, али много људи је било спасено – укључујући и човека по имену Тимотеј – и тако су биле утемељене цркве (Дела 9:1-22; 12:1-2; 13–14).
У Јерусалиму се постављало питање у вези са примањем нејевреја у цркву. Да ли су хришћани нејевреји (некадашњи пагани) могли да имају исти положај као и јеврејски хришћани, који су цео живот држали јеврејски Закон? Штавише, да ли је требало да се обрежу нејеврејски верници да би били спасени? У Јерусалиму се састао Сабор да би се размотрило ово питање. И Петар и Павле су дали своје сведочанство о томе како је Свети Дух био дат нејеврејским верницима без обреда обрезања. Сабор је донео закључак да је спасење по благодати преко вере и да обрезање није неопходно за спасење (Дела 15:1-31).
Павле је отишао на друго мисионарско путовање, овај пут сапутник му је био Сила. Успут им се придружио Тимотеј, као и доктор по имену Лука. На подстицај Светог Духа, Павле и његов тим напустили су Малу Азију и отпутовали у Грчку где је основано још више цркава – у Филипима, Солуну, Коринту, Ефезу, и другим градовима. Касније је Павле отишао на треће мисионарско путовање. Његов метод рада је готово увек био исти – прво је проповедао у градској синагоги, објашњавајући јеванђеље Јеврејима у свакој заједници. Обично је био одбачен у синагогама, и онда би уместо тога проповедао поруку нејеврејима (Дела 15:40–21:17).
Павле је, упркос свим упозорењима пријатеља, отпутовао у Јерусалим. Тамо га је напала руља са намером да га убију. Спасао га је римски заповедник и држао га је у касарни у затворском протекторату. Павле је био на суђењу пред Синедрионом у Јерусалиму, али у суду је избио хаос, и Павла су одвели у Кесарију да му суде пред римским судијом. После неколико година проведених у Кесарији, павле је упутио молбу Цару, што је било његово право по римском закону (Дела 21:12, 27-36; Дела 23:1–25:12).
Павла су као затвореника упутили у Рим и Лука му је био сапутник. На путу је јака олуја оштетила брод али сви су се безбедно искрцали на острву Малта. Тамо је Павле чинио чуда и привукао пажњу намесника тог острва. И поново се раширило јеванђеље (Дела 27:1–28:10).
Павла су, када је стигао у Рим, ставили у кућни притвор. Могли су да га посећују пријатељи и имао је донекле слободу да подучава. Неки римски стражари су постали верници, па чак и неки из самог царевог дома су поверовали у Христа (Дела 28:16, 30-31; Филипљанима 4:22).
Док је Павле био затворен у Риму, Божије дело је наставило да напредује дуж Медитеранског света. Тимотеј је служио у Ефесу, Тит је надгледао рад на Криту, Аполос је служио у Коринту, Петар је највероватније отишао у Рим (1. Тимотеју 1:3; Титу 1:5; Дела 19:1; 1. Петрова 5:13).
Већина апостола је умрла мученичком смрћу због своје вере у Христа. Последњи апостол је био Јован, који је протеран на острво Патмос. Тамо је од Господа добио поруку за цркве и визије о последњим временима које је забележио у књизи Откривење (Откривење 1:9, 4, 19).
English
Како би препричали Нови завет?
