Питање
Шта је Табела народа?
Одговор
Постанак, десето поглавље, познато као Табела народа, је списак патријарха, оснивача седамдесет народа који су потекли од Ноја преко његова три сина, Сима, Хама и Јафета. Двадесет шест од тих седамдесет потекло је од Сима, тридесет од Хама и четрнаест од Јафета. Постанак 10:32 јасно и кратко каже: „То су породице синова Нојевих по племенима својим, у народима својим; и од њих се разделише народи по земљи после потопа." Једанаесто поглавље описује њихову поделу у Вавилону.
Текст очигледно говори имплицитно, мада не и експлицитно, да је тај списак комплетан извештај. Традиционално се тумачио као такав. Ипак, ово тумачење је хипотетичко.
Сва библијска родословља су скраћена. Укључују битне историјске личности, док су изостављене „мање битне", или мање културно релевантне. Могуће је да исто важи и за Табелу народа. Онај који је саставио Табелу је можда усмерио своје проучавање на народе који су најбитнији за његов народ у време састављања Табеле, док је занемарио осниваче из далеких или давно заборављених народа. Иако су сви народи директно повезани преко Ноја, ова предачка веза не значи да су бескрајно дуго трајале узајамне културне везе међу његовим потомцима.
Иако неке народе можемо лако да препознамо, неки остају непознати. Бројни стручњаци су покушали да идентификују те непознате народе, и донекле успевали у томе. Постоје и даље многе нејасноће због старости изворних материјала.
Тачност Табеле народа је била доведена у питање због чињенице да се неки односи који су дати не уклапају са модерном компаративном лингвистиком. На пример, Еламити, за њих стоји да потичу ос Сима, а ипак не говоре семитски. За Хананеје се каже да потичу од Хама, а говорили су семитски.
Ова замерка има за претпоставку да језици никада нису имали неку драматичну промену. Историја те области наговештава да је ово сумњива претпоставка. У том региону народи су непекидно били присиљени на миграције и трпели инвазије страних сила. Победничке снаге су често наметале свој језик и културу над побеђенима.
Класичан пример је хеленизација Персијског царства након победе Александра Великог. Или, на пример, Израелци, који су прво говорили старохебрејски, све до вавилонског заточеништва и персијског освајања. Тада су усвојили арамејски, који је био званичан језик Персијског царства. Јеврејски Талмуд написан је на арамејском, као и велики делови књига проока Данила и Јездре. Сматра се да је Исусов матерњи језик био арамејски. Након што је Александар Велики освојио Персију, Јевреји су усвојили грчки језик као други говорни језик. Због тога је цео Нови завет написан на грчком. Језици у тој области нису били статични.
Јевреји су окупирали и освојили Ханан мног пре Грка, Персијаца и Вавилоњана. Да ли је онда изненађујуће што су Хананци те области усвојили семитски језик као најсличнији старохебрејском? Што се тиче Еламита, морамо да почнемо са прееламитским. Прееламитски није дешифрован, тако да не може да буде осова за полемику против Табеле народа. Нема доказа да је каснији, несемистки еламитски језик подлога за прееламитски, и не познајемо ни утицаје који су могли било када да утичу на промену језика.
Још једна замерка на Табелу народа је да се неколико наведених народа у њој не појављују и историјским записима (какве данас имамо) све до краја првог миленијума наше ере. То је навело неке научнике критичаре да сматрају да Табела народа није старија од седмог века пре наше ере.
Ово је критика Светог писма која се понавља. Уместо да се да простора за могућност исправности Светог писма, када се помињу градови или културе које се нигде више не појављују у историјским списима, или када Свето писмо временски постави неку културу у доба које се не појављује у другим оскудним записима, критичари генерално закључују да су библијски списи или нетачни или писци незналице. Такав је био и случај са древном метрополом Ниневом, и древном хититском цивилизацијом Левант, обе су откривене у модерним временима, 19. и 20. веку, као изузетна одбрана Светог писма као историјског сведочанства. Чињеница је да је наше познавање древних култура веома фрагментовано и често зависно од кључних претпоставки. Због тога нема основе за тврдњу да је Табела народа написана тако касно само због чињенице да неки од народа који се помињу немају помена ни у једном каснијем историјском спису.
Коначна примедба везана је за чињеницу да је записано да је Неврод био Хусов син (Постанак 10:8), за кога се верује да је основао Нубију, јужно од Египта. Међутим, Неврод је основао неколико градова у Месопотамији који немају никакав знак нубијског порекла (Постанак 10:8-12). Да ли то значи, као што неки критичари тврде, да је Табела очигледно нетачна, било у вези са Невродовом лозом, или његовом улогом у оснивању месопотамских градова?
Скептици који ово тврде пренебрегавају чињеницу да је Хус такође оснивач бар шест арапских народа (Постанак 10:7), од којих ниједан нема знаке нубијског порекла. Разлог лежи у томе да се Нубија развијала на свом културном путу током многих генерација. Неврод је био непосредни Хусов син. Нема разлога да очекујемо да градови које је он основао имају знаке нубијског порекла.
Укратко, Табела народа представља библијско етнолошко виђење да су сви народи потекли од Ноја преко његова три сина, Сима, Хама и Јафета. Непознато је да је ли је списак од седамдесет био потпуни број или су неки народи изостављени, намерно или случајно. Оно што сигурно знамо у вези са Табелом доводе у питање скептици чије полемичке замерке нагињу ка грешкама и неоснованим тврдњама. Због древне природе изворног материјала, тачност Табеле остаје неодређена. На крају, они који је прихватају, раде то по вери, узимајући је здраво за готово, као део веће легитимне тачке гледишта. Они који је одбацују, раде то из потпуно истих разлога.
English
Шта је Табела народа?
