Pitanje
Šta je Tabela naroda?
Odgovor
Postanak, deseto poglavlje, poznato kao Tabela naroda, je spisak patrijarha, osnivača sedamdeset naroda koji su potekli od Noja preko njegova tri sina, Sima, Hama i Jafeta. Dvadeset šest od tih sedamdeset poteklo je od Sima, trideset od Hama i četrnaest od Jafeta. Postanak 10:32 jasno i kratko kaže: „To su porodice sinova Nojevih po plemenima svojim, u narodima svojim; i od njih se razdeliše narodi po zemlji posle potopa." Jedanaesto poglavlje opisuje njihovu podelu u Vavilonu.
Tekst očigledno govori implicitno, mada ne i eksplicitno, da je taj spisak kompletan izveštaj. Tradicionalno se tumačio kao takav. Ipak, ovo tumačenje je hipotetičko.
Sva biblijska rodoslovlja su skraćena. Uključuju bitne istorijske ličnosti, dok su izostavljene „manje bitne", ili manje kulturno relevantne. Moguće je da isto važi i za Tabelu naroda. Onaj koji je sastavio Tabelu je možda usmerio svoje proučavanje na narode koji su najbitniji za njegov narod u vreme sastavljanja Tabele, dok je zanemario osnivače iz dalekih ili davno zaboravljenih naroda. Iako su svi narodi direktno povezani preko Noja, ova predačka veza ne znači da su beskrajno dugo trajale uzajamne kulturne veze među njegovim potomcima.
Iako neke narode možemo lako da prepoznamo, neki ostaju nepoznati. Brojni stručnjaci su pokušali da identifikuju te nepoznate narode, i donekle uspevali u tome. Postoje i dalje mnoge nejasnoće zbog starosti izvornih materijala.
Tačnost Tabele naroda je bila dovedena u pitanje zbog činjenice da se neki odnosi koji su dati ne uklapaju sa modernom komparativnom lingvistikom. Na primer, Elamiti, za njih stoji da potiču os Sima, a ipak ne govore semitski. Za Hananeje se kaže da potiču od Hama, a govorili su semitski.
Ova zamerka ima za pretpostavku da jezici nikada nisu imali neku dramatičnu promenu. Istorija te oblasti nagoveštava da je ovo sumnjiva pretpostavka. U tom regionu narodi su nepekidno bili prisiljeni na migracije i trpeli invazije stranih sila. Pobedničke snage su često nametale svoj jezik i kulturu nad pobeđenima.
Klasičan primer je helenizacija Persijskog carstva nakon pobede Aleksandra Velikog. Ili, na primer, Izraelci, koji su prvo govorili starohebrejski, sve do vavilonskog zatočeništva i persijskog osvajanja. Tada su usvojili aramejski, koji je bio zvaničan jezik Persijskog carstva. Jevrejski Talmud napisan je na aramejskom, kao i veliki delovi knjiga prooka Danila i Jezdre. Smatra se da je Isusov maternji jezik bio aramejski. Nakon što je Aleksandar Veliki osvojio Persiju, Jevreji su usvojili grčki jezik kao drugi govorni jezik. Zbog toga je ceo Novi zavet napisan na grčkom. Jezici u toj oblasti nisu bili statični.
Jevreji su okupirali i osvojili Hanan mnog pre Grka, Persijaca i Vavilonjana. Da li je onda iznenađujuće što su Hananci te oblasti usvojili semitski jezik kao najsličniji starohebrejskom? Što se tiče Elamita, moramo da počnemo sa preelamitskim. Preelamitski nije dešifrovan, tako da ne može da bude osova za polemiku protiv Tabele naroda. Nema dokaza da je kasniji, nesemistki elamitski jezik podloga za preelamitski, i ne poznajemo ni uticaje koji su mogli bilo kada da utiču na promenu jezika.
Još jedna zamerka na Tabelu naroda je da se nekoliko navedenih naroda u njoj ne pojavljuju i istorijskim zapisima (kakve danas imamo) sve do kraja prvog milenijuma naše ere. To je navelo neke naučnike kritičare da smatraju da Tabela naroda nije starija od sedmog veka pre naše ere.
Ovo je kritika Svetog pisma koja se ponavlja. Umesto da se da prostora za mogućnost ispravnosti Svetog pisma, kada se pominju gradovi ili kulture koje se nigde više ne pojavljuju u istorijskim spisima, ili kada Sveto pismo vremenski postavi neku kulturu u doba koje se ne pojavljuje u drugim oskudnim zapisima, kritičari generalno zaključuju da su biblijski spisi ili netačni ili pisci neznalice. Takav je bio i slučaj sa drevnom metropolom Ninevom, i drevnom hititskom civilizacijom Levant, obe su otkrivene u modernim vremenima, 19. i 20. veku, kao izuzetna odbrana Svetog pisma kao istorijskog svedočanstva. Činjenica je da je naše poznavanje drevnih kultura veoma fragmentovano i često zavisno od ključnih pretpostavki. Zbog toga nema osnove za tvrdnju da je Tabela naroda napisana tako kasno samo zbog činjenice da neki od naroda koji se pominju nemaju pomena ni u jednom kasnijem istorijskom spisu.
Konačna primedba vezana je za činjenicu da je zapisano da je Nevrod bio Husov sin (Postanak 10:8), za koga se veruje da je osnovao Nubiju, južno od Egipta. Međutim, Nevrod je osnovao nekoliko gradova u Mesopotamiji koji nemaju nikakav znak nubijskog porekla (Postanak 10:8-12). Da li to znači, kao što neki kritičari tvrde, da je Tabela očigledno netačna, bilo u vezi sa Nevrodovom lozom, ili njegovom ulogom u osnivanju mesopotamskih gradova?
Skeptici koji ovo tvrde prenebregavaju činjenicu da je Hus takođe osnivač bar šest arapskih naroda (Postanak 10:7), od kojih nijedan nema znake nubijskog porekla. Razlog leži u tome da se Nubija razvijala na svom kulturnom putu tokom mnogih generacija. Nevrod je bio neposredni Husov sin. Nema razloga da očekujemo da gradovi koje je on osnovao imaju znake nubijskog porekla.
Ukratko, Tabela naroda predstavlja biblijsko etnološko viđenje da su svi narodi potekli od Noja preko njegova tri sina, Sima, Hama i Jafeta. Nepoznato je da je li je spisak od sedamdeset bio potpuni broj ili su neki narodi izostavljeni, namerno ili slučajno. Ono što sigurno znamo u vezi sa Tabelom dovode u pitanje skeptici čije polemičke zamerke naginju ka greškama i neosnovanim tvrdnjama. Zbog drevne prirode izvornog materijala, tačnost Tabele ostaje neodređena. Na kraju, oni koji je prihvataju, rade to po veri, uzimajući je zdravo za gotovo, kao deo veće legitimne tačke gledišta. Oni koji je odbacuju, rade to iz potpuno istih razloga.
English
Šta je Tabela naroda?
