Питање
Да ли хришћанин има две природе?
Одговор
Први проблем који се јавља са овим питањем је семантички. На пример, многи више воле да користе израз „природа греха", други више воле „грешна природа", а трец́и више воле двосмислени термин „телесност". Без обзира на конкретне термине које користе зарац́ене стране, оно што је стварност је да тече жестока борба међу хришћанима око ове теме.
Други проблем је стварна дефиниција „природе". Начин на који је дефинисана ова значајна реч одређује како се гледа на разлику између „старог човека" и „новог човека" и његовог суштинског деловања у хришц́анском животу. Један од начина да се посматра „природа" јесте разумевање као „способности" унутар верника. Тако се стари човек тумачи као некадашњи начин живота неверника. У том смислу, хришц́анин у себи има две конкурентске способности — стару способност грешења и нову способност одупирања греху. Човек који неверује нема такву борбу у себи; он нема способност побожности јер има само грешну природу. То не значи да не може да чини „добра дела", али његова мотивација за та дела увек је укаљана његовом грешношц́у. Поред тога, он не може да се одупре грешењу јер нема способност да не греши.
С друге стране, верник има способност побожности, јер Дух Божији живи у њему или њој. И даље има способност да греши, али сада има способност да се одупре греху и што је најважније, жељу да се одупре и да живи побожно. Када је Христос распет, стари човек је разапет са Њим, а последица тога је хришц́анин више није роб греха (Римљанима 6: 6). Ми смо „ослобођени греха, и постали смо слуге праведности " (Римљанима 6:18).
У тренутку обрац́ења, хришц́анин добија нову природу. Дешава се тренутно. Са друге стране, посвец́ење је процес кроз који Бог развија нашу нову природу, омогуц́авајуц́и нам да временом постанемо више свети. Ово је непрекидан процес са много победа и пораза док се нова природа бори са „шатором" у којем борави – старом природом, старим човеком, телесношћу.
У Римљанима 7 апостол Павле објашњава битку која непрестано бесни чак и код духовно најзрелијих људи. Жали се да ради оно што не жели и у ствари, чини зло од кога се гнуша. Каже да је ово последица „греха који живи у мени" (Римљанима 7:20). Ужива у Божјем закону у складу са својим „унутрашњим биц́ем", али види други закон на делу, „ у мојим удовима, који ратује против закона мога ума и заробљава ме законом греха који је у мојим удовима "(ст. 23). Ево класичног примера два ентитета, без обзира на име које носе. Поента је у томе да је битка стварна и да ц́е је хришц́ани водити током свог живота.
Због тога се верници подстичу да убију дела тела (Римљанима 8:13), да убију оно што тера хришц́анина на грех(Колошанима 3: 5) и да оставе на страну остале грехове попут беса, гнева , злобе итд. (Колошанима 3: 8). Све ово говори да хришц́анин има две природе — стару и нову — али нову природу треба непрестано обнављати (Колошанима 3:10). Ово обнављање је, наравно, животни процес за хришц́ане. Иако је битка против греха стална, ми више нисмо под контролом греха (Римљанима 6: 6). Верник је заиста „ново створење" у Христу (2. Коринц́анима 5:17) и управо ц́е нас Христос на крају „ избавити овог смртног тела [.] Хвала Богу, који то чини кроз Господа нашег Исуса Христа!" (Римљанима 7: 24–25).
English
Да ли хришћанин има две природе?
