Pitanje
Da li hrišćanin ima dve prirode?
Odgovor
Prvi problem koji se javlja sa ovim pitanjem je semantički. Na primer, mnogi više vole da koriste izraz „priroda greha", drugi više vole „grešna priroda", a treći više vole dvosmisleni termin „telesnost". Bez obzira na konkretne termine koje koriste zaraćene strane, ono što je stvarnost je da teče žestoka borba među hrišćanima oko ove teme.
Drugi problem je stvarna definicija „prirode". Način na koji je definisana ova značajna reč određuje kako se gleda na razliku između „starog čoveka" i „novog čoveka" i njegovog suštinskog delovanja u hrišćanskom životu. Jedan od načina da se posmatra „priroda" jeste razumevanje kao „sposobnosti" unutar vernika. Tako se stari čovek tumači kao nekadašnji način života nevernika. U tom smislu, hrišćanin u sebi ima dve konkurentske sposobnosti — staru sposobnost grešenja i novu sposobnost odupiranja grehu. Čovek koji neveruje nema takvu borbu u sebi; on nema sposobnost pobožnosti jer ima samo grešnu prirodu. To ne znači da ne može da čini „dobra dela", ali njegova motivacija za ta dela uvek je ukaljana njegovom grešnošću. Pored toga, on ne može da se odupre grešenju jer nema sposobnost da ne greši.
S druge strane, vernik ima sposobnost pobožnosti, jer Duh Božiji živi u njemu ili njoj. I dalje ima sposobnost da greši, ali sada ima sposobnost da se odupre grehu i što je najvažnije, želju da se odupre i da živi pobožno. Kada je Hristos raspet, stari čovek je razapet sa Njim, a posledica toga je hrišćanin više nije rob greha (Rimljanima 6: 6). Mi smo „oslobođeni greha, i postali smo sluge pravednosti " (Rimljanima 6:18).
U trenutku obraćenja, hrišćanin dobija novu prirodu. Dešava se trenutno. Sa druge strane, posvećenje je proces kroz koji Bog razvija našu novu prirodu, omogućavajući nam da vremenom postanemo više sveti. Ovo je neprekidan proces sa mnogo pobeda i poraza dok se nova priroda bori sa „šatorom" u kojem boravi – starom prirodom, starim čovekom, telesnošću.
U Rimljanima 7 apostol Pavle objašnjava bitku koja neprestano besni čak i kod duhovno najzrelijih ljudi. Žali se da radi ono što ne želi i u stvari, čini zlo od koga se gnuša. Kaže da je ovo posledica „greha koji živi u meni" (Rimljanima 7:20). Uživa u Božjem zakonu u skladu sa svojim „unutrašnjim bićem", ali vidi drugi zakon na delu, „ u mojim udovima, koji ratuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha koji je u mojim udovima "(st. 23). Evo klasičnog primera dva entiteta, bez obzira na ime koje nose. Poenta je u tome da je bitka stvarna i da će je hrišćani voditi tokom svog života.
Zbog toga se vernici podstiču da ubiju dela tela (Rimljanima 8:13), da ubiju ono što tera hrišćanina na greh(Kološanima 3: 5) i da ostave na stranu ostale grehove poput besa, gneva , zlobe itd. (Kološanima 3: 8). Sve ovo govori da hrišćanin ima dve prirode — staru i novu — ali novu prirodu treba neprestano obnavljati (Kološanima 3:10). Ovo obnavljanje je, naravno, životni proces za hrišćane. Iako je bitka protiv greha stalna, mi više nismo pod kontrolom greha (Rimljanima 6: 6). Vernik je zaista „novo stvorenje" u Hristu (2. Korinćanima 5:17) i upravo će nas Hristos na kraju „ izbaviti ovog smrtnog tela [.] Hvala Bogu, koji to čini kroz Gospoda našeg Isusa Hrista!" (Rimljanima 7: 24–25).
English
Da li hrišćanin ima dve prirode?
