Питање
Ко ц́е иц́и у рај?
Одговор
Људи имају различите идеје о небу или рају. Многи уопште не разумеју Бога, али ипак воле да мисле о небу/рају, као о „бољем месту" где сви идемо када умремо. Идеје о небу често нису ништа више од нејасних нада, у рангу са „можда ц́у једног дана добити на лутрији". Вец́ина људи не размишља много о рају док не присуствују сахрани или док вољена особа не умре. Популарно је да се о рају говори као о месту где „добри људи иду". И наравно, сви које познају и воле укључени су у категорију „добрих људи".
Али Библија има много тога да каже о животу после смрти и то је у супротности са популарним мишљењем. Јован 3:16 каже: „Јер Бог је тако заволео свет да је свог јединородног Сина дао, да сваки - ко верује у њега - не пропадне, него да има вечни живот." Затим, у 36. стиху, Исус наставља када каже: „ Ко верује у Сина има вечни живот; а ко је непослушан Сину неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему." У Јеврејима 9:27 се каже: „ И као што је људима одређено да једном умру, а затим суд". Према овим стиховима сви умиру, али сви не иду на небо (Матеј 25:46; Римљанима 6:23; Лука 12:5; Марко 9:43).
Бог је свет и савршен. Небо, његово пребивалиште је такође свето и савршено (Псалам 68:5; Немија 1:5; Откривење 11:19). Према Римљанима 3:10: „ Нема праведнога - баш ни једнога". Ниједно људско биц́е није довољно свето и савршено за небо. Људи које зовемо „добрим" уопште нису добри у поређењу са безгрешним Божијим савршенством. Када би Бог дозволио грешним људима да уђу у савршенство неба, оно више не би било савршено. Који стандард треба користити да би се утврдило ко је "довољно добар?" Само Божје мерило је то које се рачуна и Он га је већ поставио. Римљанима 3:23 каже да су „ сви су згрешили и тако су лишени славе Божије". А плата за тај грех је вечна одвојеност од Бога (Римљанима 6:23).
Грех мора бити кажњен, или Бог није праведан (2. Солуњанима 1:6). Пресуда са којом се суочавамо на самрти је једноставно Божије свођење наших рачуна и изрицане казне за злочине које смо починили против Њега. Нема начин да исправимо своје грешке. Наше добро не надмашује наше лоше. Један грех руши савршенство, као што једна кап арсена у чаши воде трује целу чашу.
Зато је Бог постао човек и узео нашу казну на Себе. Исус је био Бог у телу. Живео је безгрешним животом у послушности свом Оцу (Јеврејима 4:15). Није имао греха, али је на крсту узео наш грех и учинио га својим. И зато што је платио цену за наш грех, ми можемо да будемо проглашени светима и савршенима (2. Коринц́анима 5:21). Када му признамо свој грех и замолимо га за опроштај, Он ставља печат „Плац́ено у потпуности" над нашим животом себичности, пожуде и похлепе (Дела 2:38; 3:19; 1. Петрова 3:18).
Када једног дана станемо пред Бога, не можемо молити да уђемо у рај на основу сопствених заслуга. Немамо шта да понудимо. У поређењу са Божјим мерилом светости, нико од нас није довољно добар. Али Исус јесте и Његовом заслугом можемо уц́и у рај. Прва Коринц́анима 6:9-11 каже: „ Или зар не знате да неправедни неће наследити царства Божијег? Не заваравајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни мекушци, ни педерасти, ни крадљивци, ни грамжљиви, ни пијанице, ни опадачи, ни разбојници неће наследити царства Божијег. И неки од вас су били овакви. Али сте се опрали, и посветили, и оправдали именом Господа [нашега] Исуса Христа и Духом Бога нашега." Исусова жртва покрива све.
Сви људи који иду на небо су на један начин слични: они су грешници који су своју веру положили у Господа Исуса Христа (Јован 1:12; Дела апостолска 16:31; Римљанима 10:9). Они су препознали своју потребу за Спаситељем и понизно су прихватили Божју понуду опроштења. Они су се покајали за своје старе начине живота и поставили су себи циљ да следе Христа (Марко 8:34; Јован 15:14). Нису покушали да заслуже Божји опроштај, вец́ су му служили радосно, захвалног срца (Псалам 100:2). Врста вере која спасава душу је она која преображава живот (Јаковљева 2:26; 1. Јованова 3:9-10) и у потпуности почива на Божијој милости.
English
Ко ц́е иц́и у рај?
