Питање
Зашто да верујем у Христово васкрсење?
Одговор
Врло добро је позната чињеница да је Исус Христос јавно погубљен у Јудеји у првом веку нове ере, за време Понтија Пилата, распећем, на захтев Јеврејског синедриона. Нехришћански историјски извори као што су Јосиф Флавије, Корнелије Тацитус, Луцијан из Самосате, Маимонидес и чак Јеврејски синедрион потврђују сведочанства раних хришћанских сведока о овом важном историјском догађају - смрти Исуса Христа.
Што се тиче самог васкрсења, постоји неколико праваца у доказима који потврђују овај случај. Покојни, светски познат адвокат и високи комесар Сер Лајонел Луцкхоо (у Гинисовој књизи рекорда познат због јединствених 245 узастопних, ослобађајућих пресуда у суђењу за убиство) је показао Хришћански ентузијазм и увереност у силу дела васкрсења када је написао: “Провео сам више од 42 године као правобранилац у многим деловима света и још увек сам у активној служби. Имао сам срећу да добијем многобројна судска дела и могу недвосмислено да кажем да је доказ за васкрсење Исуса Христа толико надмоћан да нас приморава да га прихватимо као такав, јер нам не оставља никакво место за сумњу.”
Светско мишљење по питању ових доказа, као што се и може претпоставити, је апатичан и у складу са њиховом постојаном преданошћу методолошком натурализму. За оне којима овај израз није познат, методолошки натурализам је људски покушај да се све објасни јединствено у терминима природних узрока. Ако наводни историјски догађај пркоси природном објашњењу (на пример, чудесно васкрсење), световни научници обично се односе према томе са претераним скептицизмом, без обзира на доказе, без обзира колико су докази убедљиви.
По нама, напротив, толико непоколебљива приврзаност природним узроцима без обзира на чврсте доказе, није корисна за једно непристрасно (и самим тим адекватно) истраживање доказа. Ми се слажемо са Др. Вернер фон Браун-ом и многим другима који још увек верују да форсирање једног популарног филозофског становишта над доказима спречава објективност. Или речима Др. Вернер фон Браун-а: “Да си присиљен да верујеш у само један закључак…би нарушило суштинску објективност саме науке.”
С обзиром на ово што смо већ рекли, нека сада да истражимо неколико праваца за доказе који иду у прилог васкрсењу.
Први доказ за Христово васкрсење
Да започнемо са тим да очигледно имамо истинито сведочанство очевидаца. Рани хришћански апологетичари су цитирали стотине очевидаца, од којих неки су документовали своје лично искуство. Многи од ових сведока су добровољно и одлучно издржали продужено мучење и смрт, радије него да се одрекну свог сведочанства. Ова чињеница говори у прилог њиховој искрености, јер искључује могућност измаме са њихове стране. Према историјским изворима (Дела Апостолска 4:1-17; Плинијева писма Трајану X, 96, итд) већина хришћана је могла да оконча своје мучеништво самим тим што би се одрекли своје вере. Но уместо тога, изгледа да су многи се одлучили да издрже мучење и прокламују Христово васкрсење до смрти.
Без обира на то што је мучеништво нешто достојно дивљења, оно само по себи не доказује ништа. Само мучеништво не оправдава до те мере веровање колико потврђује веродостојност самог верника (тиме што демонстрира искреност особе на опипљив начин). Оно што чини прве хришћанске мученике толико изузетним је то што су они знали да ли је то што исповедају истинито. Они или су видели Исуса Христа живог и здравог после Његове смрти или нису. Ово је нешто изузетно. Ако је све то била лаж, зашто би је толико много њих понављало, имајући у виду њихове околности? Зашто би сви они свесно се придржавали једне такве лажи која није могла да им донесе ништа осим прогонства, затвора, мучења и смрти?
За време 11. септембра 2011., отмичари самоубице су без сумње веровали у оно што су исповедали (што је доказано њиховом спремношћу да умру за то), алии они нису могли да знају да ли је то била истина. Они су веровали у традицију која им је преношена генерацијама. Насупрот томе, рани хришћански мученици су били прва генерација. Или су видели оно што су тврдили да су видели, или нису.
Апостоли су били једни од најчувенијих очевидаца. Сви до једног су претрпели непорециву промену след Христових појављивања после васкрсења. Одмах после Његовог распећа, они су се сакрили у страху за свој живот. После васкрсења су изашли на улице, храбро објављујући распеће упркос све интензивнијем прогонству. Какав је разлог за ту наглу и драматичну промену? То сигурно није била финансијска корист. Апостоли су се одрекли свега што су имали да би проповедали васкрсење, укључујући и својих живота.
Други правац доказа Христовог васкрсења
Други правац доказа се односи на обраћење једних од кључних скептика, од којих су најчувенији Павле и Јаков. Павле је био према сопственом признању жесток прогонитељ ране Цркве. После онога што он описује као сусрет са васкрслим Христом, Павле је доживео тренутну драстичну промену да од жестоког прогонитеља Цркве постане један од најплодоноснијих и несебичнијих њених бранитеља. Као многи рани хришћани, Павле је поднео сиромаштво, прогонства,батине, затварање и погубљење због своје непоколебљиве посвећености Христовом васкрсењу.
Јаков је био скептичан, мада није био непријатељски настројен као Павле. У наводном сусрету са Христом после васкрсења он постаје вођа Цркве у Јерусалиму. Још увек имамо оно што учени генерално прихватају као једно од његових писама раној Цркви. Као и Павле, Јаков је вољно страдао и умро за своје сведочанство, што је доказало искреност његовог веровања (види Дела Апостолска и Јеврејске Старине XX, иx,1, Јосифа Флавија).
Трећи и четврти првац доказа за Христово васкрснуће
Трећи и четврти првац доказа се односе на потврђење од стране непријатеља да је гроб био празан и чињеницу да је вера у васкрсење потекла из Јерусалима. Исус је био јавно распет и сахрањен у Јерусалиму. Било би немогуће да веровање у васкрсење дође из Јерусалима ако је његово тело још било у гробу и где је Синедрион могао да га ескуменицира, јавно изложи и самим тим открије. Уместо тога, Синедрион је оптужио ученике да су украли тело, очигледно у покушају да објасни његов нестанак (и самим тим и празан гроб). Како ми можемо да објаснимо чињеницу да је гроб био празан? Ево три најуобичајенија објашњења:
Прво, ученици су украли тело. Ако је ово био случај, они би знали да је васкрсење било подвала. Самим тим не би били тако вољни да страдају и да умру за то. (види први доказ који се односи на сведочанства врло искрених сведока.) Сви очевидци који су поверовали би знали да нису видели Христа и самим тим да су лагали. Са толико много конспиратора, сигурно би неко проговорио ако не да оконча своје страдање а оно да оконча страдање својих пријатеља и породице. Прва генерација хришћана је била брутално искасапљена, посебно след пожара у Риму 64 године Нове ере (пожар који је наводно Нерон наредио да би проширио своју палату, а за који је окривио хришћане у Риму у покушају да се измакне). И као што је историчар Корнелије Тацит описао у својим Аналима Империјалистичког Рима (публикован само једну генерацију след пожара):
“Нерон је приписао кривицу и извршио најужасније мучење једне класе коју су мрзели због њихових гнусоба, а које је народ звао хришћанима. Христос, по коме су добили име, је поднео страшну казну током владавине Тиберија, од стране једног од наших прокуратора, Понтија Пилата, и најштетније сујеверје, иако сузбито за кратко, поново се распламсава не само у Јудеји, где се зло прво зачело, већ и у Риму, где најгнусније и најсрамније ствари из целог света налазе своје место и постају популарне. У складу са тим, били су затворени сви који су прво признали да су криви; онда, по њиховим информацијама, велико мноштво је био осуђено, не толико због паљења града, већ због мржње против човечанства. Ругло сваке врсте је пратило њихову смрт. Покривени животињским кожама, били су растрзани од паса или су били приковани за крст, или су били осуђени да изгоре као бакље, и тако послуже као ноћно осветљење, када се смрачи.” (Анали, XВ, 44)
Нерон је осветљавао своје вртне забаве са хришћанима који су живи горели. Сигурно би неко признао истину ако је био изложен тако ужасном болу. Чињеница је, међутим, да немамо нигде забележено да се и један рани хришћанин одрекао своје вере због својих патњи. Уместо тога, имамо многобројне извештаје о појављивањиу после васкрсења и очевице који су били вољни да умру за то.
Ако ученици нису били ти који су украли тело, како можемо да објаснимо да је гроб био празан? Неки тврде да је Христ симулирао смрт и касније побегао из гроба. Ово је апслолутни апсурд. Према очевицима, Христ је бијен, мучен, раздеран и прободен. Претрпео је унутрашње повреде, велики губитак крви, гушење и пробадање срца копљем. Не постоји добра основа на основу које може да се тврди да би Исус Христос, (или било који други човек у истој истуацији) могао да преживи овакво мучење, имитира своју смрт, проведе у гробу три дана и три ноћи без медицинске помоћи, хране и воде, помери масиван камен који је затварао гроб, побегне непримећен (при том не остављајући трагове крви), убеди стотине очевидаца да је васкрснуо из мртвих и да је доброг здравља, и да онда исчезне без трага. Оваква претпоствака је бесмислена.
Пети правац доказа Христовог васкрсења
На крају, пети правац доказа се односи на ситне детаље у сведочанству очевидаца. У свим главним причама о васкрсењу, за жене се тврди да су биле први и основни очевици. Ово би била страна измишљотина, с обзиром да су у обе древне културе, и Јеврејској и Римској жене биле јако дискриминисане. Њихово сведочанство се сматрало безвредним и неприхватљивим. С обизром на ово, мало је вероватно да би било који починиоц овакве подвале у првом веку у Јудеји, изабрао жене да буду његови примарни сведоци. Од свих мушких сведока који тврде да су видели васкрслог Исуса, ако су сви лагали и ако је васкрсење било превара, зашто би изабрали најнепоштованије и најнеповерљивије сведоке које су могли да нађу?
Др. Вилијам Креиг објашњава: “Када шватите улогу жене у првом веку јеврејског друштва, оно што је заиста необично је да је ова прича о празном гробу требало да представи жене као проналазаче празног гроба на првом месту. Жене су биле на врло ниском рангу друштвене лествице у првом веку у Палестини. Постоји стара рабинска изрека која каже: 'Нека реч Закона радије да се спали него да се пренесе женама' и 'благословен да је онај који има мушку децу, али тешко оном који има женску децу.' Женско сведочанство се сматрало толико безначајним да им није било дозвољнено да буду законски сведоци у Јеврејском суду Закона. С обзиром на ово, апсолутно је фасцинирајуће да су главни сведоци за празан гроб биле жене... Свака легенда касније би сигурно представила мушке следбенике као проналазаче гроба- Петра или Јована на пример. Чињеница да су жене биле први сведоци о празном гробу највероватније се објашњава реалношћу да - свиђало нам се то или не – оне су биле проналазачи празног гроба! Ово показује да су писци Еванђеља верно записали оно што се догодило, иако је било засрамљујуће. Ово више показује историчност ове традиције, а не њен легендарни статус." (Др. Вилијам Лејн Креиг, цитиран од Ли Стробел, Случај о Христу, Гранд Рапидс: Зондерван, 1998, ст. 293)
Закључак
Сви ови закони: показана искреност сведока (и у случају Апостола, убедљива и необјашњива промена), обраћење и показана искреност кључних антагониста – и скептика који су се постали мученици, чињеницу да је гроб био празан, сведочанство непријатеља да је гроб био празан, чињеница да се све ово догодило у Јерусалиму где се вера у васкрсење појавила и процветала, сведочанство жена, значај овог сведочанства с обзиром на историјски контекст; све ово моћно потврђује историчност васкрсења. Охрабрујемо наше читаоце да исцрпно узму у обзир ове доказе. Шта теби говоре? После дубоког разматрања истих, ми у потпуности потврђујемо изјаву Сер Лајонела:
“Доказ за васкрсење Исуса Христа је толико надмоћан да нас приморава да га прихватимо као такав, јер нам не оставља никакво место за сумњу.”
Зашто да верујем у Христово васкрсење?
