Pitanje
Zašto da verujem u Hristovo vaskrsenje?
Odgovor
Vrlo dobro je poznata činjenica da je Isus Hristos javno pogubljen u Judeji u prvom veku nove ere, za vreme Pontija Pilata, raspećem, na zahtev Jevrejskog sinedriona. Nehrišćanski istorijski izvori kao što su Josif Flavije, Kornelije Tacitus, Lucijan iz Samosate, Maimonides i čak Jevrejski sinedrion potvrđuju svedočanstva ranih hrišćanskih svedoka o ovom važnom istorijskom događaju - smrti Isusa Hrista.
Što se tiče samog vaskrsenja, postoji nekoliko pravaca u dokazima koji potvrđuju ovaj slučaj. Pokojni, svetski poznat advokat i visoki komesar Ser Lajonel Luckhoo (u Ginisovoj knjizi rekorda poznat zbog jedinstvenih 245 uzastopnih, oslobađajućih presuda u suđenju za ubistvo) je pokazao Hrišćanski entuzijazm i uverenost u silu dela vaskrsenja kada je napisao: “Proveo sam više od 42 godine kao pravobranilac u mnogim delovima sveta i još uvek sam u aktivnoj službi. Imao sam sreću da dobijem mnogobrojna sudska dela i mogu nedvosmisleno da kažem da je dokaz za vaskrsenje Isusa Hrista toliko nadmoćan da nas primorava da ga prihvatimo kao takav, jer nam ne ostavlja nikakvo mesto za sumnju.”
Svetsko mišljenje po pitanju ovih dokaza, kao što se i može pretpostaviti, je apatičan i u skladu sa njihovom postojanom predanošću metodološkom naturalizmu. Za one kojima ovaj izraz nije poznat, metodološki naturalizam je ljudski pokušaj da se sve objasni jedinstveno u terminima prirodnih uzroka. Ako navodni istorijski događaj prkosi prirodnom objašnjenju (na primer, čudesno vaskrsenje), svetovni naučnici obično se odnose prema tome sa preteranim skepticizmom, bez obzira na dokaze, bez obzira koliko su dokazi ubedljivi.
Po nama, naprotiv, toliko nepokolebljiva privrzanost prirodnim uzrocima bez obzira na čvrste dokaze, nije korisna za jedno nepristrasno (i samim tim adekvatno) istraživanje dokaza. Mi se slažemo sa Dr. Verner fon Braun-om i mnogim drugima koji još uvek veruju da forsiranje jednog popularnog filozofskog stanovišta nad dokazima sprečava objektivnost. Ili rečima Dr. Verner fon Braun-a: “Da si prisiljen da veruješ u samo jedan zaključak…bi narušilo suštinsku objektivnost same nauke.”
S obzirom na ovo što smo već rekli, neka sada da istražimo nekoliko pravaca za dokaze koji idu u prilog vaskrsenju.
Prvi dokaz za Hristovo vaskrsenje
Da započnemo sa tim da očigledno imamo istinito svedočanstvo očevidaca. Rani hrišćanski apologetičari su citirali stotine očevidaca, od kojih neki su dokumentovali svoje lično iskustvo. Mnogi od ovih svedoka su dobrovoljno i odlučno izdržali produženo mučenje i smrt, radije nego da se odreknu svog svedočanstva. Ova činjenica govori u prilog njihovoj iskrenosti, jer isključuje mogućnost izmame sa njihove strane. Prema istorijskim izvorima (Dela Apostolska 4:1-17; Plinijeva pisma Trajanu X, 96, itd) većina hrišćana je mogla da okonča svoje mučeništvo samim tim što bi se odrekli svoje vere. No umesto toga, izgleda da su mnogi se odlučili da izdrže mučenje i proklamuju Hristovo vaskrsenje do smrti.
Bez obira na to što je mučeništvo nešto dostojno divljenja, ono samo po sebi ne dokazuje ništa. Samo mučeništvo ne opravdava do te mere verovanje koliko potvrđuje verodostojnost samog vernika (time što demonstrira iskrenost osobe na opipljiv način). Ono što čini prve hrišćanske mučenike toliko izuzetnim je to što su oni znali da li je to što ispovedaju istinito. Oni ili su videli Isusa Hrista živog i zdravog posle Njegove smrti ili nisu. Ovo je nešto izuzetno. Ako je sve to bila laž, zašto bi je toliko mnogo njih ponavljalo, imajući u vidu njihove okolnosti? Zašto bi svi oni svesno se pridržavali jedne takve laži koja nije mogla da im donese ništa osim progonstva, zatvora, mučenja i smrti?
Za vreme 11. septembra 2011., otmičari samoubice su bez sumnje verovali u ono što su ispovedali (što je dokazano njihovom spremnošću da umru za to), alii oni nisu mogli da znaju da li je to bila istina. Oni su verovali u tradiciju koja im je prenošena generacijama. Nasuprot tome, rani hrišćanski mučenici su bili prva generacija. Ili su videli ono što su tvrdili da su videli, ili nisu.
Apostoli su bili jedni od najčuvenijih očevidaca. Svi do jednog su pretrpeli neporecivu promenu sled Hristovih pojavljivanja posle vaskrsenja. Odmah posle Njegovog raspeća, oni su se sakrili u strahu za svoj život. Posle vaskrsenja su izašli na ulice, hrabro objavljujući raspeće uprkos sve intenzivnijem progonstvu. Kakav je razlog za tu naglu i dramatičnu promenu? To sigurno nije bila finansijska korist. Apostoli su se odrekli svega što su imali da bi propovedali vaskrsenje, uključujući i svojih života.
Drugi pravac dokaza Hristovog vaskrsenja
Drugi pravac dokaza se odnosi na obraćenje jednih od ključnih skeptika, od kojih su najčuveniji Pavle i Jakov. Pavle je bio prema sopstvenom priznanju žestok progonitelj rane Crkve. Posle onoga što on opisuje kao susret sa vaskrslim Hristom, Pavle je doživeo trenutnu drastičnu promenu da od žestokog progonitelja Crkve postane jedan od najplodonosnijih i nesebičnijih njenih branitelja. Kao mnogi rani hrišćani, Pavle je podneo siromaštvo, progonstva,batine, zatvaranje i pogubljenje zbog svoje nepokolebljive posvećenosti Hristovom vaskrsenju.
Jakov je bio skeptičan, mada nije bio neprijateljski nastrojen kao Pavle. U navodnom susretu sa Hristom posle vaskrsenja on postaje vođa Crkve u Jerusalimu. Još uvek imamo ono što učeni generalno prihvataju kao jedno od njegovih pisama ranoj Crkvi. Kao i Pavle, Jakov je voljno stradao i umro za svoje svedočanstvo, što je dokazalo iskrenost njegovog verovanja (vidi Dela Apostolska i Jevrejske Starine XX, ix,1, Josifa Flavija).
Treći i četvrti prvac dokaza za Hristovo vaskrsnuće
Treći i četvrti prvac dokaza se odnose na potvrđenje od strane neprijatelja da je grob bio prazan i činjenicu da je vera u vaskrsenje potekla iz Jerusalima. Isus je bio javno raspet i sahranjen u Jerusalimu. Bilo bi nemoguće da verovanje u vaskrsenje dođe iz Jerusalima ako je njegovo telo još bilo u grobu i gde je Sinedrion mogao da ga eskumenicira, javno izloži i samim tim otkrije. Umesto toga, Sinedrion je optužio učenike da su ukrali telo, očigledno u pokušaju da objasni njegov nestanak (i samim tim i prazan grob). Kako mi možemo da objasnimo činjenicu da je grob bio prazan? Evo tri najuobičajenija objašnjenja:
Prvo, učenici su ukrali telo. Ako je ovo bio slučaj, oni bi znali da je vaskrsenje bilo podvala. Samim tim ne bi bili tako voljni da stradaju i da umru za to. (vidi prvi dokaz koji se odnosi na svedočanstva vrlo iskrenih svedoka.) Svi očevidci koji su poverovali bi znali da nisu videli Hrista i samim tim da su lagali. Sa toliko mnogo konspiratora, sigurno bi neko progovorio ako ne da okonča svoje stradanje a ono da okonča stradanje svojih prijatelja i porodice. Prva generacija hrišćana je bila brutalno iskasapljena, posebno sled požara u Rimu 64 godine Nove ere (požar koji je navodno Neron naredio da bi proširio svoju palatu, a za koji je okrivio hrišćane u Rimu u pokušaju da se izmakne). I kao što je istoričar Kornelije Tacit opisao u svojim Analima Imperijalističkog Rima (publikovan samo jednu generaciju sled požara):
“Neron je pripisao krivicu i izvršio najužasnije mučenje jedne klase koju su mrzeli zbog njihovih gnusoba, a koje je narod zvao hrišćanima. Hristos, po kome su dobili ime, je podneo strašnu kaznu tokom vladavine Tiberija, od strane jednog od naših prokuratora, Pontija Pilata, i najštetnije sujeverje, iako suzbito za kratko, ponovo se rasplamsava ne samo u Judeji, gde se zlo prvo začelo, već i u Rimu, gde najgnusnije i najsramnije stvari iz celog sveta nalaze svoje mesto i postaju popularne. U skladu sa tim, bili su zatvoreni svi koji su prvo priznali da su krivi; onda, po njihovim informacijama, veliko mnoštvo je bio osuđeno, ne toliko zbog paljenja grada, već zbog mržnje protiv čovečanstva. Ruglo svake vrste je pratilo njihovu smrt. Pokriveni životinjskim kožama, bili su rastrzani od pasa ili su bili prikovani za krst, ili su bili osuđeni da izgore kao baklje, i tako posluže kao noćno osvetljenje, kada se smrači.” (Anali, XV, 44)
Neron je osvetljavao svoje vrtne zabave sa hrišćanima koji su živi goreli. Sigurno bi neko priznao istinu ako je bio izložen tako užasnom bolu. Činjenica je, međutim, da nemamo nigde zabeleženo da se i jedan rani hrišćanin odrekao svoje vere zbog svojih patnji. Umesto toga, imamo mnogobrojne izveštaje o pojavljivanjiu posle vaskrsenja i očevice koji su bili voljni da umru za to.
Ako učenici nisu bili ti koji su ukrali telo, kako možemo da objasnimo da je grob bio prazan? Neki tvrde da je Hrist simulirao smrt i kasnije pobegao iz groba. Ovo je apslolutni apsurd. Prema očevicima, Hrist je bijen, mučen, razderan i proboden. Pretrpeo je unutrašnje povrede, veliki gubitak krvi, gušenje i probadanje srca kopljem. Ne postoji dobra osnova na osnovu koje može da se tvrdi da bi Isus Hristos, (ili bilo koji drugi čovek u istoj istuaciji) mogao da preživi ovakvo mučenje, imitira svoju smrt, provede u grobu tri dana i tri noći bez medicinske pomoći, hrane i vode, pomeri masivan kamen koji je zatvarao grob, pobegne neprimećen (pri tom ne ostavljajući tragove krvi), ubedi stotine očevidaca da je vaskrsnuo iz mrtvih i da je dobrog zdravlja, i da onda isčezne bez traga. Ovakva pretpostvaka je besmislena.
Peti pravac dokaza Hristovog vaskrsenja
Na kraju, peti pravac dokaza se odnosi na sitne detalje u svedočanstvu očevidaca. U svim glavnim pričama o vaskrsenju, za žene se tvrdi da su bile prvi i osnovni očevici. Ovo bi bila strana izmišljotina, s obzirom da su u obe drevne kulture, i Jevrejskoj i Rimskoj žene bile jako diskriminisane. Njihovo svedočanstvo se smatralo bezvrednim i neprihvatljivim. S obizrom na ovo, malo je verovatno da bi bilo koji počinioc ovakve podvale u prvom veku u Judeji, izabrao žene da budu njegovi primarni svedoci. Od svih muških svedoka koji tvrde da su videli vaskrslog Isusa, ako su svi lagali i ako je vaskrsenje bilo prevara, zašto bi izabrali najnepoštovanije i najnepoverljivije svedoke koje su mogli da nađu?
Dr. Vilijam Kreig objašnjava: “Kada shvatite ulogu žene u prvom veku jevrejskog društva, ono što je zaista neobično je da je ova priča o praznom grobu trebalo da predstavi žene kao pronalazače praznog groba na prvom mestu. Žene su bile na vrlo niskom rangu društvene lestvice u prvom veku u Palestini. Postoji stara rabinska izreka koja kaže: 'Neka reč Zakona radije da se spali nego da se prenese ženama' i 'blagosloven da je onaj koji ima mušku decu, ali teško onom koji ima žensku decu.' Žensko svedočanstvo se smatralo toliko beznačajnim da im nije bilo dozvoljneno da budu zakonski svedoci u Jevrejskom sudu Zakona. S obzirom na ovo, apsolutno je fascinirajuće da su glavni svedoci za prazan grob bile žene... Svaka legenda kasnije bi sigurno predstavila muške sledbenike kao pronalazače groba- Petra ili Jovana na primer. Činjenica da su žene bile prvi svedoci o praznom grobu najverovatnije se objašnjava realnošću da - sviđalo nam se to ili ne – one su bile pronalazači praznog groba! Ovo pokazuje da su pisci Evanđelja verno zapisali ono što se dogodilo, iako je bilo zasramljujuće. Ovo više pokazuje istoričnost ove tradicije, a ne njen legendarni status." (Dr. Vilijam Lejn Kreig, citiran od Li Strobel, Slučaj o Hristu, Grand Rapids: Zondervan, 1998, st. 293)
Zaključak
Svi ovi zakoni: pokazana iskrenost svedoka (i u slučaju Apostola, ubedljiva i neobjašnjiva promena), obraćenje i pokazana iskrenost ključnih antagonista – i skeptika koji su se postali mučenici, činjenicu da je grob bio prazan, svedočanstvo neprijatelja da je grob bio prazan, činjenica da se sve ovo dogodilo u Jerusalimu gde se vera u vaskrsenje pojavila i procvetala, svedočanstvo žena, značaj ovog svedočanstva s obzirom na istorijski kontekst; sve ovo moćno potvrđuje istoričnost vaskrsenja. Ohrabrujemo naše čitaoce da iscrpno uzmu u obzir ove dokaze. Šta tebi govore? Posle dubokog razmatranja istih, mi u potpunosti potvrđujemo izjavu Ser Lajonela:
“Dokaz za vaskrsenje Isusa Hrista je toliko nadmoćan da nas primorava da ga prihvatimo kao takav, jer nam ne ostavlja nikakvo mesto za sumnju.”
English
Zašto da verujem u Hristovo vaskrsenje?
