Питање
По питању опроштења, да ли постоји разлика између намерног греха и греха из незнања?
Одговор
Иако Бог прави разлику између оних који греше у незнању и оних који намерно греше (Бројеви 15:27-31), покајање је увек неопходно да бисмо примили опроштај (Марко 1:15; Дела 2:38; Дела 26:18). Покајање је дословно промена нечијег става према Богу и пратилац је спасоносне вере у Христа (Дела 3:19; 20:21; 26:20). Без тога нема опроштаја греха. Исус је рекао: „Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути" (Лука 13:3; види: 17:3-4; 2. Петрова 3:9).
Згрешити намерно значи бити поносан и дрзак, у сукобу са Богом (Псалам 19:13; Јеврејима 10:26). Намерни греси доносе Божији суд, пре или касније, али ни греси из незнања нису без осуде: „Ово, дакле, говорим и сведочим у Господу да не живите више као што живе многобошци у ништавности свога ума. Њихова мисао је помрачена, далеко су од божанског живота — због незнања које је у њима, због окорелости њихова срца. Изгубивши морално осећање они су сами себе предали распојасаности — да чине сваку нечистоту у лакомости" (Ефежанима 4:17-19; види и: Дела 3:17-19; Дела 17:30-31). Опроштај је свима доступан, али препуштамо Божијој сувереној благодати да учини да се грешник заиста покаје да би му било опроштено (Ефежанима 2:4).
Они који одбаце Исуса и Његово Јеванђеље у незнању морају да га прихвате у покајању да би добили опроштај греха. Исус је то веома јасно рекао: „Рече му Исус: ја сам пут и истина и живот; нико не долази к Оцу — сем кроз мене" (Јован 14:6). Није битно да ли неко застрани због незнања или намерне побуне, и даље је застранио.
Међутим, људи нису толико у незнању колико то говоре. Нико не може у потпуности да не буде свестан Бога, и нико нема изговор да живи у непослушности. Апостол Павле је рекао: „Гнев Божији пак открива се са неба на сваку безбожност и неправедност људи, који неправедношћу задржавају истину, јер оно што се може сазнати о Богу њима је познато; Бог им је објавио. Чак и његове невидљиве особине, његова вечна сила и божанство, могу се од створења света јасно сагледати, ако се на његовим делима проматрају, да немају изговора" (Римљанима 1:18-20).
Иако много пута можемо да згрешимо у незнању, увек можемо да будемо сигурни у Божији опроштај. Апостол Павле је класичан пример ове истине: „...мене који сам пре био хулник и гонитељ и насилник. Али ми је указана милост, зато што сам то учинио у незнању и неверовању" (1. Тимотеју 1:13). А за оне који намерно и редовно греше, Петар објашњава: „Јер ако се они који су познањем Господа и Спаситеља Исуса Христа побегли од светске опогањености, па се опет у њих заплићу и подлежу им, онда им је ово последње постало горе од првога. Било би, наиме, боље да нису познали пут праведности, него што су се, пошто су га познали, одвратили од свете заповести која им је предана" (2. Петрова 2:20-21).
Јован нам даје јасно објашњење по питању опроштаја: „Ако кажемо да немамо греха, сами себе варамо и истине нема у нама. Ако исповедамо своје грехе, он је веран и праведан — да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправедности" (1. Јованова 1:8-9).
По питању опроштења, да ли постоји разлика између намерног греха и греха из незнања?
