Питање
Пошто Бог ускрац́ује опроштај, можемо ли и ми?
Одговор
Библија много говори о опроштењу, уједно и о Божијем опроштењу грешним људима и опроштењу које би људи требало да имају једни за друге. Али то нису два различита питања опроштења, него су витално повезани. Блискост са Богом и свакодневно очишћење зависе од нешег опраштања другима (Матеј 6:12), а наше опроштење другима теба да је узор и пример Божијег опраштања нама (Ефесцима 4:32; Колошанима 3:13). Тако да је ово веома важно питање.
Ми треба да се потрудимо да разумемо Божије опроштење нама, да бисмо могли да опраштамо другима на начин који одражава Божије опроштење. Нажалост, последњих деценија реч опроштење попримила је конотацију „психолошка слобода" уместо слободе од греха, што је унело одређену забуну у цео концепт шта значи опростити.
Тачно је да је опроштај који нам Бог пружа условљен нашим признањем греха и покајањем. Исповест укључује сагласност са Богом око нашег греха, а покајање захтева промену у начину мишљења у вези са погрешним ставом или поступком и промену понашања која показује истинску спремност да се остави грех. Грех остаје неопроштен ако се не исповеди и не покаје за њега (види 1. Јованова 1: 9; Дела 20:21). И док ово може да изгледа као тежак услов за опроштење, то је такође велики благослов и обец́ање. Исповедање греха није чин самоосуде, вец́ тражење Бог да обезбеди лек за грех у опраштању кроз Христа.
Божји захтев да признамо и покајемо се за грех не значи да Бог не жели или није спреман да опрости. Од своје стране учинио је све што треба да нам омогући опроштење. Његово срце је спремно, Он не жели да ико погине (2. Петрова 3: 9), и отишао је до крајњих граница које се могу замислити за да омогући начин на који нам се може опростити. Због Христове жртве на крсту, Бог нам слободно нуди тај опроштај.
Свето писмо нам каже да опраштамо једни другима онако како нам је опроштено (Ефешанима 4:32) и да волимо једни друге онако како смо вољени (Јован 13:34). Требали бисмо бити спремни да опростимо свакоме ко нам дође признајуц́и свој грех и кајуц́и се (Матеј 6: 14–15; 18: 23–35; Ефесцима 4: 31–32; Колошанима 3:13). То није само дужност, требало би да нам буде задовољство. Ако смо заиста захвални за наше сопствено опроштење, не бисмо смели да оклевамо у давању опроштаја особи која је поступила неправилно и се покајала, чак и ако нам учини неправду и покаје се изнова и изнова. Уосталом, и ми грешимо изнова и изнова и захвални смо што нам Бог опрашта кад му дођемо са истинским покајаним срцем исповести.
То нас доводи до питања: да ли треба да опростимо особи која не признаје свој грех и се не каје? Да би се на ово правилно одговорило, појам опроштаја треба мало да се појасни. Прво, шта опроштај није:
Опраштање није исто што и подношење. Подношење значи стрпљиво поднети провокацију, превидети нешто незнатно или задржати самоконтролу пред фрустрацијом. Подношење доводи до тога да се нечије грешно деловање или став одмерава љубављу, мудрошц́у и проницљивошц́у и да одлучимо да не одреагујемо. Свето Писмо користи разне речи за ову особину: стрпљење, дуготрпљење, издржљивост и наравно подношење (види Приче 12:16; 19:11; 1. Петрова 4: 8).
Опроштај такође није заборав. Бог не пати од амнезије због нашег греха. Сец́а се врло јасно; међутим, разлог тог сец́ања није да нас осуди (Римљанима 8: 1). Прељуба краља Давида и Аврамово лагање — ови греси су за сва времена записани у Светом писму. Бог очигледно није „заборавио" на њих.
Опраштање није уклањање свих последица. Чак и кад нам Христос опрости, још увек можемо трпети природне последице свог греха (Пословице 6:27) или се суочити са дисциплином вољеног Небеског Оца (Јеврејима 12: 5-6).
Опраштање није осећање. То је решеност да се опрости оном који нам је наудио. Осећања могу али и не морају да прате опраштање. Осећање огорчености према особи може да изчезне временом а да се опраштање није уопше десило.
Опраштање није приватни, изолован чин појединца. Другим речима, опраштање укључује најмање двоје људи. Овде долазе исповест и покајање. Опраштање се не односи само на оно што се дешава у срцу увређене особе; то је трансакција између двоје људи.
Опраштање није себично; оно није мотивисано личним интересима. Ми не тежимо да опростимо због своје добробити или да се ослободимо стреса. Ми опраштамо из љубави према Богу, љубави према ближњима и захвалности за сопствено опроштење.
Опраштање не подразумева аутоматско врац́ање поверења. Погрешно је мислити да ако данас опростимо брачном партнеру који је насилник, сутра треба да престанемо да живимо раздељено. Свето писмо нам даје многе разлоге да не верујемо онима који су се показали недостојни нашег поверења (види Лука 16: 10–12). Успостављање поверења може започети тек након процеса помирења који укључује истинско опраштање — што, наравно, укључује признање и покајање.
Такође, важно је да шватимо да опроштај који је понуђен и који стоји на располагању није исто што и опроштај који је дат, примљен и извршен. Овде се реч опроштај сама за себе и без одређеног контекста често користи другачије, чак и шире од тога како се користи у Божјој Речи. Склони смо да назовемо став према опроштају – или спремност да опростимо — „опроштајем", баш исто као и стварни чин истинског опроштања. Односно, у популарном начину мишљења, све док је особа отворена за давање опроштаја, сматра се да је она вец́ опростила. Али ова широка дефиниција опраштања доводи до кратког споја процес исповести и покајања. Понуђени опроштај и примљени опроштај се потпуно разликују и не помажемо много себи када користимо исту реч у оба случаја.
Ако је све ово оно што опраштање није, шта је онда? Једна одлична дефиниција опроштења се налази у књизи Криса Браунса, Да отпакујеш опраштање:
Божије опраштање: Преданост јединог истинског Бога да милостиво опрости онима који се покају и верују како би се помирили са Њим, иако ова преданост не уклања све последице.
Опште човеково опраштање: Преданост увређеног да милостиво опрости оном који се каје и га ослободи од моралне одговорности и да се помири са том особом, мада нису нужно елиминисане све последице.
Библијски, потпуно опраштање није само нешто што увређена особа нуди; неопходно је да је преступник прими, чиме доноси помирење у однос. Прва Јованова 1: 9 показује да је процес опраштања првенствено ослобађање грешника; опраштањем се прекида одбацивање, и у односу долази до помирења. Због тога морамо бити спремни да опростимо другима — ако нисмо спремни да опростимо, одбијамо да дозволимо другима да уживају у ономе чиме је Бог нас благословио. Савремена поп психологија погрешно је учила да је „опроштај" једностран, да је помирење непотребно и да је сврха овог једностраног опраштања да увређену особу ослободи осец́аја горчине.
Иако не смемо да гајимо горчину у свом срцу (Јеврејима 12:15) или да узвратимо злом за зло (1. Петрова 3: 9), требало би да будемо сигурни да следимо Божје вођство и да не пружамо опроштај онима који се нису покајали. Укратко, требало би ускратити опроштај онима који се не исповедају и не покају; у исто време, требало би да понудимо опроштај и задржимо став спремности за опроштење.
Док је био каменован до смрти, Стефан је показао принцип опраштања. Понављајуц́и Исусове речи с крста, Стефан се моли: „ Господе, не прими им ово за грех." (Дела апостолска 7:60; Лука 23:34). Ове речи показују дефинитивну спремност за опроштај, али не указују да је процес опраштање завршен. Стефан се једноставно молио да Бог опрости његовим убицама. Стефан није био огорчен, и када, и ако се његове убице покају, пожелео је да им се опрости — што је диван пример љубави према непријатељима и молитве за оне који нас прогоне (Матеј 5:44).
Библија заповеда да учинимо нешто супротно логици и да нахранимо свог непријатеља када је гладан (Римљанима 12:20). Нигде не пише да морамо аутоматски опростити непријатељима (или им веровати); треба да их волимо и да им чинимо добро.
Ако је „опроштај" дат превремено без предуслова за признање и покајање, тада се обе стране нису отворено бавиле истином. Ако преступник не призна свој грех, онда он заиста не разуме шта значи да му је опроштено. Дугорочно, заобилажење признања или покајања не помаже преступнику да швати значај греха и искључује осец́ај правде, што доводи до тога да се увређена особа још више бори против горчине.
Ево неколико кључних смерница за божански опроштај:
• признати чињеницу зла (Римљанима 12: 9)
• препусти освету Господу (Римљанима 12:19)
• не остављајте места за горчину, освету, незадовољство или одмазду
• имати срце спремно да опрости сваког тренутка
• верујте Богу да ц́е вам дати способност да победите зло добром, чак и да волите и храните непријатеља (Римљанима 12: 20–21)
• имајте на уму да је Бог успоставио власти да управљају, а део њихове богомдане улоге је да буду
„Божји слуга, осветник на гнев ономе који зло чини." (Римљанима 13: 4). Један од разлога што не морате ви да се светите је тај што је Бог дао властима ауторитет да обезбеде правду.
English
Пошто Бог ускрац́ује опроштај, можемо ли и ми?
