Pitanje
Pošto Bog uskraćuje oproštaj, možemo li i mi?
Odgovor
Biblija mnogo govori o oproštenju, ujedno i o Božijem oproštenju grešnim ljudima i oproštenju koje bi ljudi trebalo da imaju jedni za druge. Ali to nisu dva različita pitanja oproštenja, nego su vitalno povezani. Bliskost sa Bogom i svakodnevno očišćenje zavise od nešeg opraštanja drugima (Matej 6:12), a naše oproštenje drugima teba da je uzor i primer Božijeg opraštanja nama (Efescima 4:32; Kološanima 3:13). Tako da je ovo veoma važno pitanje.
Mi treba da se potrudimo da razumemo Božije oproštenje nama, da bismo mogli da opraštamo drugima na način koji odražava Božije oproštenje. Nažalost, poslednjih decenija reč oproštenje poprimila je konotaciju „psihološka sloboda" umesto slobode od greha, što je unelo određenu zabunu u ceo koncept šta znači oprostiti.
Tačno je da je oproštaj koji nam Bog pruža uslovljen našim priznanjem greha i pokajanjem. Ispovest uključuje saglasnost sa Bogom oko našeg greha, a pokajanje zahteva promenu u načinu mišljenja u vezi sa pogrešnim stavom ili postupkom i promenu ponašanja koja pokazuje istinsku spremnost da se ostavi greh. Greh ostaje neoprošten ako se ne ispovedi i ne pokaje za njega (vidi 1. Jovanova 1: 9; Dela 20:21). I dok ovo može da izgleda kao težak uslov za oproštenje, to je takođe veliki blagoslov i obećanje. Ispovedanje greha nije čin samoosude, već traženje Bog da obezbedi lek za greh u opraštanju kroz Hrista.
Božji zahtev da priznamo i pokajemo se za greh ne znači da Bog ne želi ili nije spreman da oprosti. Od svoje strane učinio je sve što treba da nam omogući oproštenje. Njegovo srce je spremno, On ne želi da iko pogine (2. Petrova 3: 9), i otišao je do krajnjih granica koje se mogu zamisliti za da omogući način na koji nam se može oprostiti. Zbog Hristove žrtve na krstu, Bog nam slobodno nudi taj oproštaj.
Sveto pismo nam kaže da opraštamo jedni drugima onako kako nam je oprošteno (Efešanima 4:32) i da volimo jedni druge onako kako smo voljeni (Jovan 13:34). Trebali bismo biti spremni da oprostimo svakome ko nam dođe priznajući svoj greh i kajući se (Matej 6: 14–15; 18: 23–35; Efescima 4: 31–32; Kološanima 3:13). To nije samo dužnost, trebalo bi da nam bude zadovoljstvo. Ako smo zaista zahvalni za naše sopstveno oproštenje, ne bismo smeli da oklevamo u davanju oproštaja osobi koja je postupila nepravilno i se pokajala, čak i ako nam učini nepravdu i pokaje se iznova i iznova. Uostalom, i mi grešimo iznova i iznova i zahvalni smo što nam Bog oprašta kad mu dođemo sa istinskim pokajanim srcem ispovesti.
To nas dovodi do pitanja: da li treba da oprostimo osobi koja ne priznaje svoj greh i se ne kaje? Da bi se na ovo pravilno odgovorilo, pojam oproštaja treba malo da se pojasni. Prvo, šta oproštaj nije:
Opraštanje nije isto što i podnošenje. Podnošenje znači strpljivo podneti provokaciju, prevideti nešto neznatno ili zadržati samokontrolu pred frustracijom. Podnošenje dovodi do toga da se nečije grešno delovanje ili stav odmerava ljubavlju, mudrošću i pronicljivošću i da odlučimo da ne odreagujemo. Sveto Pismo koristi razne reči za ovu osobinu: strpljenje, dugotrpljenje, izdržljivost i naravno podnošenje (vidi Priče 12:16; 19:11; 1. Petrova 4: 8).
Oproštaj takođe nije zaborav. Bog ne pati od amnezije zbog našeg greha. Seća se vrlo jasno; međutim, razlog tog sećanja nije da nas osudi (Rimljanima 8: 1). Preljuba kralja Davida i Avramovo laganje — ovi gresi su za sva vremena zapisani u Svetom pismu. Bog očigledno nije „zaboravio" na njih.
Opraštanje nije uklanjanje svih posledica. Čak i kad nam Hristos oprosti, još uvek možemo trpeti prirodne posledice svog greha (Poslovice 6:27) ili se suočiti sa disciplinom voljenog Nebeskog Oca (Jevrejima 12: 5-6).
Opraštanje nije osećanje. To je rešenost da se oprosti onom koji nam je naudio. Osećanja mogu ali i ne moraju da prate opraštanje. Osećanje ogorčenosti prema osobi može da izčezne vremenom a da se opraštanje nije uopše desilo.
Opraštanje nije privatni, izolovan čin pojedinca. Drugim rečima, opraštanje uključuje najmanje dvoje ljudi. Ovde dolaze ispovest i pokajanje. Opraštanje se ne odnosi samo na ono što se dešava u srcu uvređene osobe; to je transakcija između dvoje ljudi.
Opraštanje nije sebično; ono nije motivisano ličnim interesima. Mi ne težimo da oprostimo zbog svoje dobrobiti ili da se oslobodimo stresa. Mi opraštamo iz ljubavi prema Bogu, ljubavi prema bližnjima i zahvalnosti za sopstveno oproštenje.
Opraštanje ne podrazumeva automatsko vraćanje poverenja. Pogrešno je misliti da ako danas oprostimo bračnom partneru koji je nasilnik, sutra treba da prestanemo da živimo razdeljeno. Sveto pismo nam daje mnoge razloge da ne verujemo onima koji su se pokazali nedostojni našeg poverenja (vidi Luka 16: 10–12). Uspostavljanje poverenja može započeti tek nakon procesa pomirenja koji uključuje istinsko opraštanje — što, naravno, uključuje priznanje i pokajanje.
Takođe, važno je da shvatimo da oproštaj koji je ponuđen i koji stoji na raspolaganju nije isto što i oproštaj koji je dat, primljen i izvršen. Ovde se reč oproštaj sama za sebe i bez određenog konteksta često koristi drugačije, čak i šire od toga kako se koristi u Božjoj Reči. Skloni smo da nazovemo stav prema oproštaju – ili spremnost da oprostimo — „oproštajem", baš isto kao i stvarni čin istinskog oproštanja. Odnosno, u popularnom načinu mišljenja, sve dok je osoba otvorena za davanje oproštaja, smatra se da je ona već oprostila. Ali ova široka definicija opraštanja dovodi do kratkog spoja proces ispovesti i pokajanja. Ponuđeni oproštaj i primljeni oproštaj se potpuno razlikuju i ne pomažemo mnogo sebi kada koristimo istu reč u oba slučaja.
Ako je sve ovo ono što opraštanje nije, šta je onda? Jedna odlična definicija oproštenja se nalazi u knjizi Krisa Braunsa, Da otpakuješ opraštanje:
Božije opraštanje: Predanost jedinog istinskog Boga da milostivo oprosti onima koji se pokaju i veruju kako bi se pomirili sa Njim, iako ova predanost ne uklanja sve posledice.
Opšte čovekovo opraštanje: Predanost uvređenog da milostivo oprosti onom koji se kaje i ga oslobodi od moralne odgovornosti i da se pomiri sa tom osobom, mada nisu nužno eliminisane sve posledice.
Biblijski, potpuno opraštanje nije samo nešto što uvređena osoba nudi; neophodno je da je prestupnik primi, čime donosi pomirenje u odnos. Prva Jovanova 1: 9 pokazuje da je proces opraštanja prvenstveno oslobađanje grešnika; opraštanjem se prekida odbacivanje, i u odnosu dolazi do pomirenja. Zbog toga moramo biti spremni da oprostimo drugima — ako nismo spremni da oprostimo, odbijamo da dozvolimo drugima da uživaju u onome čime je Bog nas blagoslovio. Savremena pop psihologija pogrešno je učila da je „oproštaj" jednostran, da je pomirenje nepotrebno i da je svrha ovog jednostranog opraštanja da uvređenu osobu oslobodi osećaja gorčine.
Iako ne smemo da gajimo gorčinu u svom srcu (Jevrejima 12:15) ili da uzvratimo zlom za zlo (1. Petrova 3: 9), trebalo bi da budemo sigurni da sledimo Božje vođstvo i da ne pružamo oproštaj onima koji se nisu pokajali. Ukratko, trebalo bi uskratiti oproštaj onima koji se ne ispovedaju i ne pokaju; u isto vreme, trebalo bi da ponudimo oproštaj i zadržimo stav spremnosti za oproštenje.
Dok je bio kamenovan do smrti, Stefan je pokazao princip opraštanja. Ponavljajući Isusove reči s krsta, Stefan se moli: „ Gospode, ne primi im ovo za greh." (Dela apostolska 7:60; Luka 23:34). Ove reči pokazuju definitivnu spremnost za oproštaj, ali ne ukazuju da je proces opraštanje završen. Stefan se jednostavno molio da Bog oprosti njegovim ubicama. Stefan nije bio ogorčen, i kada, i ako se njegove ubice pokaju, poželeo je da im se oprosti — što je divan primer ljubavi prema neprijateljima i molitve za one koji nas progone (Matej 5:44).
Biblija zapoveda da učinimo nešto suprotno logici i da nahranimo svog neprijatelja kada je gladan (Rimljanima 12:20). Nigde ne piše da moramo automatski oprostiti neprijateljima (ili im verovati); treba da ih volimo i da im činimo dobro.
Ako je „oproštaj" dat prevremeno bez preduslova za priznanje i pokajanje, tada se obe strane nisu otvoreno bavile istinom. Ako prestupnik ne prizna svoj greh, onda on zaista ne razume šta znači da mu je oprošteno. Dugoročno, zaobilaženje priznanja ili pokajanja ne pomaže prestupniku da shvati značaj greha i isključuje osećaj pravde, što dovodi do toga da se uvređena osoba još više bori protiv gorčine.
Evo nekoliko ključnih smernica za božanski oproštaj:
• priznati činjenicu zla (Rimljanima 12: 9)
• prepusti osvetu Gospodu (Rimljanima 12:19)
• ne ostavljajte mesta za gorčinu, osvetu, nezadovoljstvo ili odmazdu
• imati srce spremno da oprosti svakog trenutka
• verujte Bogu da će vam dati sposobnost da pobedite zlo dobrom, čak i da volite i hranite neprijatelja (Rimljanima 12: 20–21)
• imajte na umu da je Bog uspostavio vlasti da upravljaju, a deo njihove bogomdane uloge je da budu
„ Božji sluga, osvetnik na gnev onome koji zlo čini." (Rimljanima 13: 4). Jedan od razloga što ne morate vi da se svetite je taj što je Bog dao vlastima autoritet da obezbede pravdu.
English
Pošto Bog uskraćuje oproštaj, možemo li i mi?
